ШтоТиТежи: Јас сум интроверт, најголем страв ми е запознавањето нови луѓе

Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“

  • Рубриката #ШтоТиТежи постои за одговарање конкретни прашања што ги мачат младите. Група на психолози-психотерапевти ќе дадат стручно мислење и совет на прашања поставени од страна на нашите читатели, а прашањата и одговорот на психологот секој четврток ќе бидат објавувани на нашиот сајт, секако анонимно.

    Целиот мој живот си претставувам товар на самата себе. Тој товар ме спречува да уживам во животот и да бидам повеке дружељубива. Според мене најголемиот проблем е мојата ,,ладнокрвност”. Всушност јас сум премногу емотивна личност, но секогаш кога се најдам во таква ситуација се вклучува мојот одбранбен механизам и наместо излив на емоции јас покажувам спротивни чуства. Исто така јас сум интровертен тип на личност и мојот најголем страв е запознавање на нови луге. Тука проблемот е тоа што многу сум пребирлива, односно не знам зошто ама очекувам секоја личност што ја запознавам да биде добронамерна и искрена, затоа што јас секогаш постапувам така кон другите. Доколку добијам спротивни вибрации од таа личност јас премногу очигледно се дистанцирам од неа, го прекинувам муабетот моментално, не од инает туку едноставно не сакам да ја трошам енергијата на небитни работи. Затоа и никогаш не сум припаѓала во големи друштва. Имам 3 другарки.

    Сакам да знам начин како да не го сфаќам искажувањето на чуства како слабост. Исто така би сакала да знам начин како да бидам потолерантна кон нови луѓе, да ги смалам моите очекувања и на културен и понеприметлив начин да го завршам разговорот наместо моментално да изгубам интерес и да замолчам.

     

    Одговара: Радмила Живановиќ, лиценциран психолог- психотерапевт

    Драга Алис,

    Секој навигира и се снаоѓа низ животот најлесно што може, така и твоите начини на справување со другите се резултат на она што го имаш научено и што сметаш дека најмалку може да те повреди, да ги закопаш емоциите и да не ги споделуваш. Во своето поинтимно искуство ти носиш и бележиш доволно искористување на емоционалната слабост од позиција на авторитет и моќ. Ова е и своевиден повик за помош против семеен систем кој е доста долго хронично дисфункционален и агресивен како резултат на приказната на алкохолна зависност на машките авторитети во твоето најблиско, но и проширена семејна средина. Кога го читам само твоето прашање јас неможам да објаснам многу се додека не ја читам и позадината на тоа прашање, твојата системска поставеност и улога во семејството во кое припаѓаш и од кое ги црпиш сите можни опции за преживување и опстанок. Да се опстане значи да се скрие, да се преживее и помине значи да не се покажува, да се трпи е  да се согласуваш. Така е многу појасно, барем за мене, од каде доаѓа таа твоја фамозна „ладнокрвност“ и трпење и толерантност на сите оние кои сакаат некако да ти повлијаат. Знаеш и самата дека не секое влијание е добронамерно, и многупати имаш право да се заштитиш од она што можеби те изложува на ризик од било каква злоупотреба. Навистина е нормално да се штитиш и да изградиш најразлични механизми за заштита на сопствениот интегритет во време на криза, што кај тебе е нешто што траело долго време, нешто што е непредвидливо и доста интензивно.

    Сепак кога долго време се браниш од невремето, таа реакција се замрзнува и калцифицира и не ти дозволува да се појави друго искуство и доживување на себе. Затоа, како ќе уживаш во животот кога ниту си искусила, ниту си видела што значи да се ужива, или доколку уживањето е проследено со толкава силна болка. За тебе задоволството е привилегија, тоа е замилсен и посакуван концепт затоа што го немаш искусено, а знаеш дека е нешто кое може да ти даде смирување и мир во тој голем немир и немоќ. Затоа и толку многу копнееш по него, и ти е потребно. И самата знаеш дека кога некој многу се заштитува од другите, целата своја енергија ја троши на менаџирање на ситуација во која би била безбедна. Тоа е она што исамата го велиш за себе „товар сум си на самата себе“. Јас го преведувам како оставена сум сама  да се справувам со процесите во животот, да наоѓам начини како да ми биде добро и кога ми иде да врискам, како да верувам и кога никој не ми дава повод да верувам, како да бидам ОК кога многупати не сум ОК, и ништо не е стабилно и не е лесно, и веднаш може да излезе  од контрола.

    Ми сподели дека сметаш дека во твоето дисфункционално семејство единствено твојата мајка била онаа која го поднесувала теророт на дисфункционалноста. Можеби така е погледнато со твои очи, но покрај мајка ти си и ти, затоа што вашата врска се базира на лојалност и ти не се откажуваш и понатаму да ги поддржуваш обидите на мајка ти да стои на едно место, да издржува и да се бори,  затоа што она го прави толку добро за да те заштити тебе, затоа што можеби и немала избор како поинаку и тоа и било единствена опција. Но ти жена со 21 година, можеш поинаку покрај она што твојата мајка ти го нуди како единствен модел на справување со тешките ситуации, и наместо да го подметнуваш својот грб под непријатноста на животот, да се обидеш да избереш да се поместиш, да разгледаш поинакви стратегии за соочување со вака безизлезни ситуации, да се охрабриш да веруваш дека можеш да ја прекинеш приказната на тортура и злоупотреба од позиција на моќ, и да не се плашиш да бидеш поинаква со тоа што ќе наоѓаш начини и други нешта да те редефинираат која си и што поседуваш.

    Кога слушам „ладнокрвна“ во позадина веднаш ми се појавуваат прашањата на (не)доверба во односите, можноста тие односи да нè хранат, а не само рануваат, можноста да веруваме дека постојат такви релации во кои полесно се живее, и дека одговорноста не е само да се молиш дека нешто вакво повторно ќе се случи за да покажеш дека можеш да се одбраниш,  туку и да се потрудиш да го најдеш она што ти одговара. Велат многупати дека се избираме и по раните, и тој избор е со цел полесно да се разбереме. Го бираме оној кој може да ни даде некакво разбирање и прифаќање на тоа кои сме, со сиот товар на преживеаното, но и со целата таа резилиентност и борбеност која ја носиме како резултат на преживеаното. Ништо не може да не скрши, иако се чини дека многу силно не витка до точка на кршење, сепак секое ново искуство освен што може да претставува закана, може да не повикува да го искористиме она што сме го научиле за да веруваме во споствената сила да го надминеме.

    Затоа те поддржувам да имаш разбирање за себе и својот начин на справување со средина која многупати не ти носела доверба. Од друга страна да останеш отворена и да веруваш дека и добри релации можат да се случат, и дека некој ќе може да ја разбере твојата ситуација, која ја носи твојата животна ранливост. Но потребно е да се охрабриш да споделуваш прво со оние со кои имаш доверба а потоа и со многу други со цел да ги поддржиш и тие да зборуваат за сопствената ранливост. Ранливоста на прави сочувствителни, таа не прави луѓе во вистинската смисла на зборот. Не секогаш можеш да се скриеш од можната повреда, но барем го имаш искуството дека знаш како е да си повреден и знаш како да го надминеш тоа. Никогаш не остануваш во истата ранливост и слабост со ист интензитет, таа се менува со тек на време секако доколку се обидеш да се разбереш себе си, да си дозволиш да бидеш ранлива во средина која нема да те повреди дополнително, и доколку си ја промениш сопствената животна позиција на некој кој продолжува да ги поддржува обрасците на однесување кои не функционираат. Твојата мајка се научила да трпи многу работи, но ти не си твојата мајка, и не мора да ги трпиш работите на истиот начин. Претрпената и преживеаната неподносливост те учи како да ги направиш работите подносливи и тоа е акт на личен хероизам.

    Не можеш да го промениш контекстот, таков е како што е, така можеби и ќе остане. Прашањето е што сакаш ти да промениш за да се чувствуваш ослободена од стегите на едно научено однесување и една научена позиција на справување?

    Тоа е првиот чекор, уважување и прифаќање, а потоа следат уште многу развојни фази кои ќе ти дадат поддршка во репарација на оној аспект од тебе што сака да живее и да делува, нови идентитетни определби кои ќе ти дадат можност во едни поинакви релации да го практикуваш и користиш сопствениот релациски капацитет, релации кои нема да те повредуваат туку ќе ти покажат дека постои и нешто поинаку сем истото повторувачко сценарио. Јас се надевам дека ти ќе ја сфатиш и разбереш својата тивка, но толку значајна сила и дека самата себе ќе се убедиш дека постои можност и да успее.

    * Радмила Живановиќ е лиценциран психолог- психотерапевт (EAGT/ECP), магистер по комуникации. Својата психотераписка пракса ја спроведува во рамките на Психотерапика – Здружение за психологија и психотерапија преку која негува и развива интегративен пристап во програмите за  психоедукација, психотерапија и советување. Учествувала и организирала многубројни јавни, медиумски и конференциски презентации и психоедукации поврзани со развојот на менталното здравје на граѓаните, со акцент на деца, млади и нивните семејства. Има искуство со координирање неколку психоедукативни рубрики заедно со тим на колеги психолози-психотерапевти. Живановиќ e aктивен член на управниот одбор на Комора на психолози и организатор на дел од програмите за унапредување и промоција на професијата и приватна пракса, и на Денови на Психологија, платформа за психолошки активизам во однос на унапредување на менталното здравје.

    Контакт: radmila.zivanovic@gmail.com, psihoterapika@gmail.com

  • ÇfarëTëRëndon: Unë jam introvert, frika ime më e madhe është të takoj njerëz që si njoh

    Rubrika #ÇfarëTëRëndon ekziston që t’i përgjigjet pyetjeve specifike që i shqetësojnë të rinjtë. Një grup i psikologëve-psikoterapeutëve do të japin mendimin profesional dhe këshilla për pyetjet e bëra nga lexuesit tanë dhe pyetjet dhe përgjigjet e psikologut do të postohen në faqen tonë çdo të enjte, gjithsesi në mënyrë anonime.

    Gjatë gjithë jetës sime kam qenë barrë e vetes sime. Kjo barrë më pengon të shijoj jetën dhe të bëhem më e shoqërueshme. Sipas mendimit tim, problemi më i madh është “gjakftohtësia” ime. Në fakt jam një person shumë emocional, por sa herë që e gjej veten në një situatë të tillë aktivizohet mekanizmi im mbrojtës dhe në vend një shpërthimi të emocioneve unë shfaq ndjenja të kundërta. Unë jam gjithashtu një lloj personi introvert dhe frika ime më e madhe është njohja me njerëz të rinj. Problemi këtu është se jam shumë nazike, domethënë, nuk e di pse, por pres që çdo person që takoj të jetë dashamirë dhe i sinqertë, sepse gjithmonë i trajtoj të tjerët në atë mënyrë. Nëse marr sinjale të kundërta nga ai person, distancohem nga ajo në mënyrë shumë të dukshme, duke e ndërprerë bisedën në çast, jo jashtë mospërfilljes por thjesht duke mos dashur të harxhoj energjinë në gjëra të parëndësishme. Prandaj kurë nuk i kam takuar shoqërive të mëdha. Kam 3 shoqe.

    Dua të di mënyrë për të mos e kuptuar shprehjen e ndjenjave si një dobësi. Gjithashtu do të doja të di mënyrë për të qenë më tolerante ndaj njerëzve që takoj, t’i ul pritjet e mia dhe në një mënyrë kulturore dhe të pavërejtur të përfundoj bisedën në vend që të humbas menjëherë interesin dhe të hesht.

    Përgjigjet: Radmila Zhivanoviç, psikologe-psikoterapiste e licencuar

    E dashur Alis,

    Secili lundron dhe gjendet në jetë mënyrën më të lehtë që është e mundur, kështu që edhe mënyrat tuaja për t’u marrë me të tjerët janë rezultat i asaj që keni mësuar dhe asaj që mendon se mund të të lëndojnë më pak, të varrosësh emocionet dhe të mos i ndash ato. Nga përvoja tuaj intime e së kaluarës mbani dhe tregoni një shfrytëzim të mjaftueshëm të dobësisë emocionale nga pozita e autoritetit dhe fuqisë. Kjo është gjithashtu një lloj thirrje për ndihmë kundër një sistemi familjar që ka qenë prej kohësh jofunksional në mënyrë kronike dhe agresive si rezultat i historisë së varësisë nga alkooli, nga autoritetet mashkullore në mjedisin tuaj më të afërt dhe të gjerë familjar. Kur lexoj vetëm pyetjet tuaja, nuk mund të shpjegoj shumë derisa nuk e lexoj prapavijën e kësaj pyetje, vendosjen sistematike dhe rolin tuaj në familjen që i përkisni, dhe nga e cila nxirrni të gjitha opsionet e mundshme të mbijetesës. Të mbijetosh do të thotë të fshihesh, të mbijetohet dhe të kalohet do të thotë të mos tregohet, të durohet është të pajtohesh. Kështu është shumë më e qartë, të paktën për mua, nga vjen kjo “ftohtësia” e juaj e famshme dhe durimi, toleranca e të gjithë atyre që duan të ndikojnë në ty në një farë mënyre. E dini vetë se jo çdo ndikim është qëllimmirë, dhe shumë herë keni të drejtë të mbroheni nga ato që ndoshta të ekspozon në rrezik nga çfarëdo abuzimi. Është me të vërtetë normale të mbrohesh dhe të ndërtosh mekanizma të shumëllojshme për të mbrojtur integritetin tënd në kohë krize, diçka që te ti ka qenë për një kohë të gjatë, diçka që është e paparashikueshme dhe mjaft e fortë.

    Sidoqoftë, kur mbroni veten kundër stuhisë për një kohë të gjatë, ky reagim ngrin dhe kalcifikohet dhe nuk të mundëson të paraqitet një përvojë dhe përjetim tjetër në vete. Pra, si do ta shijosh jetën kur nuk ke përjetuar apo parë se çfarë do të thotë të kënaqesh, ose nëse kënaqësia shoqërohet me dhimbje kaq të forta. Për ju kënaqësia është privilegj, është koncept i përfytyruar dhe i dëshirueshëm sepse nuk e keni përjetuar atë dhe e dini që është diçka që mund t’ju japë paqe dhe qetësi në atë shqetësim të madh dhe pafuqi. Kjo është arsyeja pse e dëshironi shumë, dhe keni nevojë për të. E dini edhe vetë se kur dikush është shumë mbrojtës ndaj të tjerëve, ai ose ajo harxhon të gjithë energjinë e vet duke menaxhuar një situatë në të cilën ai ose ajo do të ishin të sigurt. Kjo është ajo që ju e thoni edhe vetë “Unë jam një barrë për veten time”. Unë e përkthej si e përbërë vetë që të ballafaqohem me proceset në jetë, të gjej mënyra si ta kem më mirë edhe kur më vjen të ulërij, si të besoj kur askush nuk më jep shkak që të besoj, si të jem OK kur shumë herë nuk jam OK, dhe asgjë nuk është e qëndrueshme dhe e lehtë dhe menjëherë mund të dalë jashtë kontrollit.

    Më tregove se mendon se në familjen tënde jofunksionale vetëm nëna juaj ishte ajo që e duronte terrorin e mosfunksionimit. Mund të duket kështu në sytë tuaj, por përveç nënës suaj je edhe ti, sepse marrëdhënia juaj bazohet në besnikëri dhe nuk hiqni dorë nga mbështetja e përpjekjeve të nënës suaj për të qëndruar në një vend, të durohet dhe të luftohet, sepse ajo e bën aq mirë, që të të mbrojë ty, sepse ndoshta nuk kishte zgjedhje tjetër dhe ky ishte opsioni i vetëm. Por ti, një grua 21-vjeçare, mund të bësh ndryshe përveç asaj që të ofron nëna jote si modeli i vetëm për t’u marrë me situata të vështira, dhe në vend që ta vendosësh shpinën në vështirësitë e jetës, të përpiqesh të zgjedhësh të zhvendosesh, të shqyrtosh strategji të ndryshme për t’u marrë me situata të tilla pa rrugëdalje, duhet të inkurajohesh, të besosh se mund të ndalosh historinë e torturave dhe abuzimeve nga një pozicion i pushtetit dhe të mos kesh frikë të jesh ndryshe duke gjetur mënyra dhe gjëra të tjera për tu ripërcaktuar kush je dhe atë që posedon.

    Kur dëgjoj “gjakftohtë” në prapavijë, menjëherë më paraqiten çështjet (mos) besim në marrëdhënie, mundësitë që ato marrëdhënie të nga ushqejnë dhe jo vetëm të na lëndojnë, mundësia të besojmë se ekzistojnë marrëdhënie të tilla në të cilat jetohet më lehtë dhe se përgjegjësia nuk është thjesht vetëm të lutesh që përsëri të ndodhë diçka e tillë që të dëshmosh se mund të mbrosh veten, por edhe të përpiqesh të gjesh atë që të përshtatet. Shpesh herë thonë se zgjidhemi sipas plagëve, dhe kjo zgjedhje është me qëllim që të kuptohemi më lehtë. Zgjedhim atë që mund të na japë kuptim dhe pranim për atë se kush jemi, me gjithë barrën e të mbijetuarit, por edhe me gjithë elasticitetin dhe luftën që mbartim si rezultat i të mbijetuarit. Asgjë nuk mund të na thyejë, edhe pse duket se na lakon fuqishëm deri në pikën e thyerjes, megjithatë çdo përvojë e re përveç që mund të jetë kërcënim mund të na ftojë të përdorim atë që kemi mësuar që të besojmë në fuqinë tonë për ta kapërcyer atë.

    Kështu që unë të mbështes të kesh mirëkuptim për veten dhe mënyrën e ballafaqimit me një mjedis që shpesh nuk të ka sjellë besim. Nga ana tjetër, qëndroni e hapur dhe të besoni se mund të ndodhin marrëdhënie të mira dhe se dikush do të mund ta kuptojë situatën tuaj, gjë që sjell cenimin tuaj në jetë. Por është e nevojshme të inkurajohesh që fillimisht të ndash me ata që ke besim dhe pastaj me shumë të tjerë me qëllim që t’i mbështesësh edhe ato të flasin për realitetin personal. Cenimi na bën të bashkë-ndjejmë, kjo na bën njerëz në kuptimin e plotë të fjalës. Jo gjithmonë mund të jesh në gjendje të fshihesh nga një lëndim i mundshëm, por të paktën ke përvojën se si është të lëndohesh dhe të dish si ta kapërcesh atë. Ju kurrë nuk mbeteni në të njëjtin cenim dhe dobësi me të njëjtin intensitet, ai ndryshon me kalimin e kohës, natyrisht nëse përpiqeni ta kuptoni veten, t’i lejosh veten të jesh e prekshme në një mjedis që nuk do t’ju dëmtojë më tej, dhe nëse zhvendos pozitën personale jetësore për dikë që vazhdon të mbështesë format e sjelljes jo funksionuese. Nëna juaj ka mësuar të durojë shumë gjëra, por ju nuk jeni nëna juaj dhe nuk keni pse t’i duroni gjërat në të njëjtën mënyrë. Vuajtja dhe intoleranca e mbijetuar të mëson se si t’i bësh gjërat të durueshme dhe është akt i një heroizmi personal.

    Nuk mund ta ndryshosh kontekstin, është ashtu siç është! Ashtu ndoshta edhe do të mbetet. Pyetja është, çfarë do të ndryshosh që të ndjehesh e lirë nga kufizimet e sjelljes së mësuar dhe një pozicion i mësuar i përballimit?

    Ky është hapi i parë, aprovimi dhe pranimi, dhe pastaj vijojnë edhe shumë faza zhvilluese të cilat do të të japin mbështetje në riparimin e atij aspektit personal që do të jetojë dhe veprojë, përcaktime të reja të identitetit të cilat do të të japin mundësi në disa relacione më të ndryshme që të praktikosh dhe shfrytëzosh kapacitetin personal të relacioneve, relacione që nuk do të të lëndojnë por do të të tregojnë se ekziston edhe diçka më ndryshe se ai skenari i njëjtë përsëritës. Shpresoj se ti do ta kuptosh fuqinë tënde të qetë por domethënëse dhe se do të bindësh veten se ekziston mundësia edhe të ketë sukses.

    * Radmila Zhivanoviç është psikologe-psikoterapiste e licencuar (EAGT / ECP), Magjistër në komunikime. Anëtare aktive e Bordit të Drejtorëve të Dhomës së Psikologëve dhe organizatore e disa prej programeve për avancimin dhe promovimin e profesionit dhe praktikës private, dhe në Ditët e Psikologjisë, platforma për aktivizëm psikologjik në promovimin e shëndetit mendor. Kultivon dhe zhvillon qasje integruese të programeve të psiko-edukimit, psikoterapisë dhe këshillimit. Ka marrë pjesë dhe ka organizuar prezantime të shumta publike, mediatike, konferenca dhe psiko-edukime në lidhje me zhvillimin e shëndetit mendor të qytetarëve, me theks në fëmijët, të rinjtë dhe familjet e tyre.