[Став] Мигрантите се сериозна закана за Македонија… или можеби сепак не?!

Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“

  • Уште се свежи сеќавањата на кампањата против мигрантите во Македонија. Уште ги паметиме зборовите дека „мигрантите доаѓаат за да ја исламизираат Македонија, да ни ги земат и така малкуте слободни работни места“…

    Неретко, луѓето навистина веруваат во ова.

    Но, не ги ни обвинувам.

    Во периодот на мигрантската криза меѓународните организации детектираа сериозни проблеми со слободата на медиумите. Следствено на тоа граѓаните не добиваа целосни и објективни информации врз основа на кои ќе можат да изградат свој сопствен став.

    Имајќи ги предвид разните истражувања кои велат дека во Македонија постои ксенофобија насочена кон мигрантите, чувствувам морална, па можеби и општествена должност да се обидам да ја доловам другата страна од приказната.

    Како млад, амбициозен, дипломиран правник имав можност шест месеци речиси секојдневно да работам со мигрантите кои неретко беа портретирани како „изворот на проблемите во Македонија“, како „терористи“.

    Нормално, првите коментари од најблиските беа „пази се, не се мешај многу со нив!“, за што повторно ќе кажам дека не ги обвинувам.

    На терен се случуваше нешто сосема поинаку од сликите кои ги гледавме по медиумите.

    Гледаш луѓе кои живеат во шатори или метални контејнери во кои има еден метален кревет на спрат и еден обичен дотраен душек.

    Деца кои пред своите своите очи виделе како им загинуваат родителите, тетин, тетка, братучеди…

    Деца кои се радуваат кога ќе те видат, зошто знаат дека си им донел најобично топче за пинг-понг, кое за тебе нема никаква важност, но за нив е нешто што ќе им го оттргне вниманието од сите сцени кои ги виделе во Сирија.

    Приказна на млад човек кој ти објаснува зошто избегал од Сирија. Ти објаснува дека татко му го убиле припадниците на ИСИС поради тоа што работел како преведувач за Американците, за потоа тој да добие обично писмо со уште пообичен куршум. Порака дека кај и да е, тој е следниот.

    Семејство со две дечиња кои имаат една и две години. Таткото гледал како брат му го убиваат пред негови очи, а потоа и самиот бил ранет во ногата. Ти вели „не можам повеќе да одам никаде, немаме сили, не можам повеќе да ги мачам децата“.

    Разделени семејства. Братот во Норвешка, родителите во Сирија, тој тука, во Македонија.

    Се случуваше да дојдат мигранти кои мислеле дека некој криумчар ќе ги однесе до Германија, но завршиле некаде, во некоја куќа во Македонија, без вода, без храна, тепани, понижувани…

    Не е воопшто лесно секој ден да гледаш изгубени иднини, очајни погледи, натажени детски лица. Да знаеш дека за 7-8-9 часа ти повторно ќе бидеш дома, додека тие остануваат таму, затворени во камповите на границите.

    Многумина ќе кажат „па меѓу нив има терористи“ и можеби се во право. Но токму во овие случаи на сцена настапува државата. Во овие случаи треба да се ефектуира таа меѓугранична соработка на безбедносните служби која ќе ги идентификува можните терористи.

    Ниту јас, ниту било кој друг сака терористички напади во кои страдаат невини луѓе.

    Овие мои реченици имаат цел, но не онаа да го наметнам моето мислење за мигрантите врз сите луѓе во Македонија, како што верувам дека некои луѓе ќе помислат.

    Мојата цел е да упатам повик за прифаќање на различностите, за намалување на омразата, за хуманизација на нашето општество. Посакајте самите со свои очи да ја дознаете приказната за животот на мигрантите кои бегаат од Сирија, Авганистан, Ирак, Палестина и не се потпирајте секогаш на информациите кои ви ги дава некој друг.

    Да покажеме дека сеуште знаеме да го гледаме човекот како човек, а не како ствар.

    Пишува Бојан Трпевски, Македонско здружение на млади правници

  • (Qëndrim) Refugjatët janë kërcënim serioz për Maqedoninë… ose ndoshta, megjithatë jo?!

    27/04/2018- LAJME, QYTETARË, QËNDRIM

    Ende janë të freskëta  kujtimet e fushatës kundër refugjatëve në Maqedoni.  Ende i mbajmë mend fjalët se ” refugjatët vijnë për ta islamizuar Maqedoninë, të na i marrin edhe ato pak vende pune”…

    Jo rrallë herë,  njerëzit vërtet e besonin këtë.

    Por, nuk i akuzoj.

    Gjatë periudhës së krizës me refugjatët organizatat ndërkombëtare detektuan probleme serioze me lirinë e mediave.  Në mënyrë konsekuente, qytetarët nuk kishin informata të plota dhe objektive në bazë të të cilave do të mund të ndërtojnë qëndrimin e tyre personal.

    Duke i pasur parasysh hulumtimet e ndryshme të cilat thonë se në Maqedoni ekziston ksenofobia për refugjatët, ndjej detyrë morale, po ndoshta edhe shoqërore të përpiqem të pasqyroj anën tjetër të storjes.

    Si i ri, jurist ambicioz, i diplomuar kisha mundësi gjashtë muaj pothuajse përditë të punoj me refugjatë të cilët jo rrallë herë ishin portretizuar  si “burim i problemeve në Maqedoni” si “terroristë”.

    Normalisht, komentet e para nga më të afërmit ishin “ki kujdes, mos u përziej shumë me ata!”, për çka përsëri do të them nuk i akuzoj.

    Në teren ndodhte diçka krejtësisht më ndryshe nga imazhet që i shihnim nëpër media.

    Sheh njerëz që jetojnë në tenda ose kontejnerë metali në të cilët ka vetëm një krevat metali në kate dhe një dyshek të zakonshëm te vjetërsuar.

    Fëmijë të cilët para syve të tyre kanë parë si ju vdesin prindërit, xhaxhai, tezja, kushëriri…

    Fëmijë të cilët gëzohen kur do të të shohin, sepse e dinë, se ju ke çuar një top më të thjeshtë për ping – pong, i cili për ty nuk ka asnjë rëndësi, por për ata është diçka që do tua tërheqë vëmendjen nga të gjitha skenat që i kanë parë në Siri.

    Storja e një të riu i cili të sqaron pse është arratisur nga Siria.  Të tregoi se babanë ja kishin vrarë pjesëtarët e ISIS-it për shkak se ka punuar si përkthyes për amerikanët, dhe për këtë shkak ai pranon një letër të zakonshme me një plumb akoma më të zakonshëm.  Mesazh se kurdo qoftë, ai do të jetë i radhës.

    Familje me dy fëmijë të cilët janë një dhe dy vjeç.  Babi ka parë si ja vrasin të vëllain para syve të tij, ndërkaq më pas edhe atë e kanë plagosur në këmbë.  Të thotë: ”nuk mund më të shkoj askund, nuk kam forca, nuk mund t’i mundoj më fëmijët”.

    Familje të ndara.  Vëllai në Norvegji, prindërit në Siri, ai këtu, në Maqedoni.

    Ndodhte të vinin refugjatë të cilët kanë menduar se ndonjë kontrabandist do t’i çojë në Gjermani, por kanë përfunduar, diku, në ndonjë shtëpi në Maqedoni, pa ujë, pa ushqim, të rrahur, të nënçmuar…

    Aspak nuk është e lehtë përditë të shohësh fate të humbura, shikime dëshpëruese, fytyra të fëmijëve të pikëlluar.  Ta dish se për 7-8-9 orë përsëri do të jesh në shtëpi, ndërsa ata ngelin atje, të mbyllur në kampet në kufijtë.

    Shumica do të thonë “epo në mesin e tyre ka terroristë” dhe ndoshta kanë të drejtë.  Por, pikërisht në këto raste në skenë del në sipërfaqe shteti.  Në këto raste duhet të bëhet efektiv bashkëpunimi ndërkufitar i shërbimeve të sigurisë i cili do të identifikojë terroristët e mundshëm.

    As unë, as cili do tjetër, nuk dëshiron sulme terroriste, gjatë të cilave do të humbin jetën njerëz të pafajshëm.

    Këto fjali të mija kanë qëllim, por jo  të imponoj mendimin tim për emigrantët, mbi të gjithë njerëzit në Maqedoni, siç besoj se disa njerëz do të supozojnë.

    Qëllimi im është të bëj thirrje për pranimin e të ndryshmëve, për reduktimin e urrejtjes, për humanizëm në shoqërinë tonë.  Dëshironi vetë me sytë tuaj të kuptoni tregimin për jetët e refugjatëve, të ilet arratisen nga Siria, Afganistani, Iraku, Palestina dhe mos u mbështetni çdo herë në informatat të cilat jua servon dikush tjetër.

    Të dëshmojmë se ende dimë të shohim njeriun si njeri, dhe jo si send.

    Shkruan: Bojan Trpevski, Shoqata e Juristëve të Rinj