[Став] Колку е тешко да добиеш права кои природно ти припаѓаат?

Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“

  • „Брод со 630 мигранти од кои околу 100 деца, неколку дена кружеше по Медитеранот откако беше одбиен од Малта и Италија, се додека Шпанија не се согласи да го прими“

    „Илјадници мигранти загинаа во морето“

    „14 мигранти ги загубија своите животи во несреќа со воз во Република Македонија“

    „Тројца мигранти се удавија во Сува река“

    „Мигранти – брутално претепани од страна на полицијата“

    „Мигрант претепан со метална шипка им подлегна на повредите“

    „Стоп за мигрантите во Македонија!“

    Ова се само еден мал дел од бројните светски и домашни наслови за настани каде што единствени жртви на прекршување на нивните основни човекови права и слободи се токму бегалците. Тргнувајќи на патот кој живот им значи (тргнале за да си го спасат животот, а истовремено значително си го загрозуваат), се соочуваат со невидена омраза, одбивност, насилство и ксенофобија на секој чекор на патот кон ветувачката Европа. За жал, и покрај заштитата обезбедена за многумина, Европа не успеа да им обезбеди ефективна заштита на бројни деца, жени, бремени жени, мажи и стари лица во потрага по живот.

    Статусот и третманот кон бегалците, според мене опфаќаат два сегменти: од една страна, правната заштита на нивните основни човекови права во сооднос со нивниот правен статус во една земја, кои честопати, зачудувачки, создаваат практично непожелни ситуации. Од друга страна, а можеби и многу поважно, општественото прифаќање од страна на граѓаните и општеството како целина.

    Во првиот член, Европската конвенција за човекови права јасно и недвосмислено кажува дека државите потписнички се обврзуваат да ги почитуваат човековите права содржани во Конвенцијата на СИТЕ луѓе на нивна територија. Тоа значи дека не само на нивните граѓани, туку и сите оние луѓе кои ќе се затекнат во рамки на територијата во надлежност на една државата. И тука, главниот изговор на државите е дека овие лица, мигрантите и бегалците, илегално ја преминале нивната граница поради што подоцна подлежат на посебен „суров“ третман за сторување на овој прекршок. Од затворање во темни ќелии, до притворање во пренатрупани социјални домови додека не се одлучи нивната судбина. Ако поднесат барање за азил, го поминуваат целиот процес на длабинско „чешлање“ на секој сегмент од нивниот живот. Одговараат куп прашања на кои сигурна сум дека многу од нас не би знаеле како да одговорат. Која била нивната цел, од што бегале, што сакаат сега од нас, каква корист ќе имаме ние од нив. Во најдобра варијанта, постапката за азил ќе трае со месеци, понекогаш и повеќе од година, кога бегалците се обидуваат да се „вклопат“ во општество во кое и онака не се сигурни дали ќе останат и колку време ќе им биде дадено право да останат. Во најлоша варијанта, нивното барање за азил ќе биде одбиено, а нивната сага за подобар живот продолжува понатаму.

    Со воведување на строги политики, грубо и нечовечко постапување кон бегалците и мигрантите од страна на безбедносните служби, како и константно водење кампањи против бегалците и мигрантите претставувајќи ги како најголемото зло на 21 век кое сигурно ќе и наштети на една држава, голем број земји, па дури и членки на Европската унија го ре- дефинираа поимот „бегалец“. Наместо „човек кој бара заштита од друга држава откако бил принуден да ја напушти сопствената земја поради прогон, војна или природна катастрофа“ (најопшта дефиниција), сега бегалец се сведува на лице кое не му се допаѓа каде се родил и живее, па одлучил да го промени тоа. Некој кој е опасен и штетен за околината и најверојатно ќе предизвикува проблеми. За да добиеш права и заштита на твоите човекови права, мора да се оправдуваш, докажуваш и објаснуваш.

    Никогаш нема да ја заборавам „несреќата“ во која 14 бегалци ги загубија своите животи на шините на возот. Иако официјална потврда за тоа како се случи настанот никогаш немаше, се појавија неколку верзии: бегалците спиеле на шините, па не успеале да избегаат на време кога го слушнале возот, две групи со различно потекло се степале на шините, па поради непрегледноста на теренот не успеале да го слушнат возот кој ги прегазил. Ужас преовладуваше во сите медиумски стории преку разлетани остатоци на пругите. Освен што се прогласи како „несреќа“ и беа погребани во групна гробница благодарение на мала група граѓани, овие луѓе погинаа без ронка достоинство во нивните последни моменти од животот. Никој и никогаш не понесе било каква, морална, кривична или политичка одговорност за овој настан.

    Го разбирам и фактот дека не секоја држава е еднакво економски силна за да се справи со огромен наплив на бегалци, но економијата е систем кој се гради, прилагодува и развива. Не можам да разберам како би одбиле човек кој ви тропа на врата и ви кажува дека бега од војна, а вие му велите „извини јас немам доволно пари да те примам“, и покрај тоа што имате покрив над глава и удобен кревет. Ова размислување ме води кон друго прашање, а тоа е прашањето на општествениот, односно одговорот на граѓаните кон бегалците и мигрантите.

    „Стоп за мигрантите“, „Не ги сакаме на наша територија“, „Носете си ги дома, во вашите дворови да ви валкаат“, „Вашите семејства нека ви ги убијат и жените и ќерките нека ви ги силуваат“, се само неколку од напишаните зборови исполнети со омраза кои ги прочитав по социјалните мрежи и медиумите за време на јавната дебата во Република Македонија околу Националната стратегија за бегалци и странци. Да, во голема мера прашањето беше политички злоупотребено и ваквите зборови се резултат на народ затруен со национализам. Но од друга страна, не постои политички контекст кој може да ја оправда ваквата чиста форма на злоба кој извираше во загрижувачки обем од граѓаните на оваа држава. Доста смислуваме оправдувања и бараме изговори и да си признаеме дека едноставно го мразиме она што е поинакво, различно од нас, било да е по боја на кожа, религија или социјален статус. Мала доза на надеж се уште даваат одреден број на луѓе кои преминаа преку себеси, општествените стеги, а понекогаш и законот и им помогнаа на бегалците барем во краток период да им се врати достоинството. Секоја чест за нив.

    И конечно, сите овие нафрлени мисли се сведуваат на две работи: од една страна, правната и општествената заштита на основните човекови права и слободи не може и не смее да биде толку условена од милиони различни фактори, како што се од каде доаѓаш, каква е твојата религија, боја на кожа и општествен статус. Сите ние што сме живи родени луѓе имаме права кои природно ни следуваат. Системите и државите кои го прават невозможно и условено нивното уживање, се креирани и водени од луѓе, политички лидери, идеологии и предрасуди. Тие мора постојано да се преиспитуваат и менуваат. Но од друга страна, не постои политички систем или лидер, кој може да ја всади или одземе човечноста од луѓето. Омразата или љубовта потекнуваат длабоко од нас и секогаш кога се соочуваме со нешто непознато, мора да вложиме натчовечки напори за да го разбереме, за да сочувствуваме и да понудиме поддршка и заштита.

    Елена Брмбеска, проектна координаторка 

    Хелсиншки комитет за човекови права

  • (Qëndrim) Sa vështirë është të fitosh të drejta të cilat të takojnë natyrshëm?

    19/06/2018- LAJME, QYTETARË, QËNDRIM

    “Anije me 630 refugjatë prej të cilëve rreth 100 fëmijë, disa ditë lundronte nëpër Mesdhe, pasi u refuzua nga Malta dhe nga Italia, derisa Spanja nuk u pajtua ta pranojë”

    “Mijëra refugjatë humbën jetën në det”

    “14 refugjatë i humbën jetët e tyre në fatkeqësinë me tren në Republikën e Maqedonisë”

    “Tre refugjatë u mbytën në Lumin Suva”

    “Refugjatë – të rrahur brutalisht nga policia”

    ” Refugjat  i rrahur me shufër metali nderoi jetë”

    “Stop për refugjatët në Maqedoni! “

    Këto janë vetëm një pjesë e vogël e titujve të shumtë botëror dhe vendas për ngjarjet ku viktima të vetëm të shkeljes së të drejtave të tyre themelore njerëzore dhe lirive të njeriut, janë pikërisht refugjatët.  Duke u nisur nëpër rrugën e cila është me rëndësi jetikë për ta ( janë nisur për të shpëtuar jetën, ndërsa njëkohësisht dukshëm u  rrezikohet jeta), përballen me urrejtje të paparë, refuzim, dhunë dhe ksenofobi në çdo hap të rrugës drejt Evropës premtuese.  Për fat të keq, edhe përpos mbrojtës së siguruar për shumicën, Evropa nuk ia doli tu sigurojë mbrojtje të sigurt shumë fëmijëve, femrave, grave shtatzëna, burrave dhe personave të moshuar në kërkim të jetës.

    Statusi dhe trajtimi ndaj refugjatëve, sipas mua përfshin dy segmente:  nga njëra anë, mbrojtje juridike të të drejtave të tyre themelore njerëzore në raport me statusin e tyre juridik në një vend, të cilat shpesh herë, në mënyrë të habitshme, krijojnë situata praktikisht të pa dëshirueshme.  Nga ana tjetër, dhe ndoshta edhe më e rëndësishmja, pranimi shoqëror nga qytetarët të tjerë të shoqërisë si tërësi.

    Në nenin e parë të Konventës Evropiane për të Drejtat e Njeriut qartë dhe pa mëdyshje thuhet se vendet nënshkruese obligohen t’i respektojnë të drejtat e njeriut të përfshira në Konventën për të GJITHË njerëzit në territorin e tyre.  Kjo do të thotë se jo vetëm të drejtat e qytetarëve të tyre, por edhe të të gjithë atyre të cilët do të gjenden në territorin në kompetencë të një shteti.  Dhe këtu, preteksti kryesor i vendeve është se këta persona, refugjatët dhe emigrantët, në mënyrë ilegale e kanë kaluar kufirin e tyre për çka më vonë i nënshtrohen trajtimit të veçantë “të ashpër” për kryerjen e kësaj kundërvajtje.  Nga mbyllja në qeli të errëta, deri te mbyllja në shtëpi sociale të mbushura tepër derisa nuk vendoset fati i tyre.  Nëse parashtrojnë kërkesë për azil, e kalojnë të gjithë procesin e “gjurmimit” të thellë të çdo segmenti të jetës së tyre.   Ju përgjigjen një sërë pyetjeve, të cilave jam e sigurt se shumica nga ne nuk do të kishin ditur tu përgjigjen.  Cili ka qenë qëllimi i tyre, nga çfarë kanë ikur, çfarë kërkojnë tani nga ne, çfarë dobie do të kemi ne prej tyre. Në variantin më të mirë, procedura për azil do të zgjatë me muaj, ndonjëherë edhe më shumë se një vit, kur refugjatët përpiqen të “përputhen” në shoqërinë në të cilën edhe ashtu nuk janë të sigurt se do të qëndrojnë dhe sa kohë do tu jepet të qëndrojnë.  Në variantin më të mirë, kërkesa e tyre për azil do të refuzohet, ndërsa saga e tyre për jetë më të mirë vazhdon më tutje.

    Me vendosjen e politikave të rrepta, veprimin e ashpër dhe ç ‘njerëzor ndaj refugjatëve dhe emigrantëve nga shërbimet e sigurisë, si dhe fushatat e vazhdueshme kundër refugjatëve dhe emigrantëve duke i paraqitur si e keqja më e madhe e shekullit 21, e cila sigurisht do t’i shkaktojë dëm një shteti, numër i madh i vendeve, madje edhe vende anëtare të Bashkimit Evropian e ri shikojnë nocionin “refugjat”.  Ne vend të “person i cili kërkon mbrojtje në një shtet tjetër pasi është detyruar të  braktisë vendin e vet për shkak të përndjekjes, luftës ose katastrofës tjetër natyrore” ( përkufizimi më i thjeshtë), tani refugjat është person të cilit nuk i pëlqen vendi ku ka lindur dhe ku jeton dhe ka vendosur ta ndërrojë.  Dikush që është i rrezikshëm dhe i dëmshëm për rrethinën dhe me siguri shkakton probleme.  Për të fituar të drejta dhe mbrojtjen e të drejtave tënde njerëzore, duhet të arsyetohesh, vërtetosh dhe të sqarosh.

    Asnjëherë nuk do ta harroj “fatkeqësinë” gjatë së cilës 14 refugjatë humbën jetën në shinat e trenit.  Edhe pse vërtetim zyrtar për këtë rast se si ndodhi e gjithë ngjarja nuk kishte, u paraqitën disa versione:  refugjatët kanë fjetur në shinat, dhe nuk ia kanë dalë të largohen në kohën kur e kanë dëgjuar trenin, dy grupe me origjinë të ndryshme janë rrahur në shinat, dhe për shkak të mos pasjes së pamjes së mirë nuk kanë mundur të dëgjojnë trenin i cili afrohej dhe i ka shkelur.  Tmerri ishte i pranishëm në të gjitha storjet e mediave nëpërmjet mbetjeve trupore të ndryshme të cilat gjendeshin në hekurudhën.  Përveç që u shpall si “fatkeqësi” dhe u varrosën në një varrezë grupore duke iu falënderuar një grupi të vogël të qytetarëve, këta njerëz u vranë pa grimë dinjiteti në çastet e fundit të jetës së tyre.  Askush dhe asnjëherë nuk barti asnjë përgjegjësi qoftë morale, penale ose politike për këtë ngjarje.

    E kuptoj edhe faktin se jo çdo shtet është me fuqi të barabartë ekonomike për tu përballur me fluks të madh të refugjatëve, por ekonomia është sistem i cili ndërtohet, përshtatet dhe zhvillohet.  Nuk mund ta kuptoj si mund të refuzoni person i cili ju troket në derë dhe ju thotë se është arratisur nga lufta, ndërsa ju i thoni “më fal unë nuk kam mjaftueshëm para për të të pranuar” edhe përpos asaj se keni kulm mbi kokë dhe krevat të rehatshëm.  Ky mendim më çon drejt pyetjes tjetër, ndërsa ajo është pyetje për shoqërinë, respektivisht përgjigjja e qytetarëve ndaj refugjatëve dhe emigrantëve.

    “Stop për refugjatët”, “Nuk i duam në territorin tonë”, “Çoni në shtëpitë tuaja, në oborret tuaja tu bëjnë palarë”, “Familjet tuaja le tua vrasin, edhe gratë dhe vajzat le tua përdhunojnë”, janë vetëm një pjesë e fjalëve të shkruara të mbushura plot urrejtje, të cilat i lexova në rrjetet sociale dhe në mediat gjatë kohës së debatit publik në Republikën e Maqedonisë rreth Strategjisë Nacionale për Refugjatë dhe të Huaj.  Po, në masë të madhe çështja politikisht u keqpërdor dhe fjalë të këtilla janë rezultat i popullit të helmuar me nacionalizëm.  Por nga ana tjetër, nuk ekziston kontekst politik i cili mund të arsyetojë formën e këtillë të pastër të të keqes e cila buronte në përmasa shqetësuese nga qytetarët e këtij vendi.  Mjaft shpikim arsyetime dhe kërkojmë pretekste dhe të pranojmë se thjesht e urrejmë atë që është tjetër, më ndryshe nga ne, qoftë të bazë të ngjyrës së lëkurës, religjionit ose statusit social.  Një dozë të vogël shpresë, ende japin numër i vogël i njerëzve të cilët kaluan veten, kanxhat shoqërore, ndërsa ndonjëherë edhe ligin për t’ju dalë në ndihmë refugjatëve dhe të paktën për një periudhë të shkurtë kohore tu kthehet dinjiteti.  Ju lumtë atyre.

    Dhe përfundimisht, të gjitha këto mendime si pasojë rezultojnë me dy çështje: nga njëra anë, mbrojtja juridike dhe shoqërore e të drejtave themelore dhe lirive të njeriut nuk munden dhe nuk guxojnë të jenë aq të kushtëzuara nga milion faktorë të ndryshëm, siç janë prej nga vjen, cili është religjioni jot, ngjyra e lëkurës dhe statusi shoqëror.  Të gjithë ne jemi njerëz të gjallë të lindur dhe kemi të drejta të cilat natyrshëm na përkasin.  Sistemet dhe shtetet të cilat e bëjnë të pamundur dhe të kushtëzuar gëzimin e këtyre të drejtave, janë krijuar dhe udhëhiqen nga njerëz, liderë politik, ideologji dhe paragjykime.  Ata vazhdimisht duhet të ri shqyrtohen dhe ndryshohen.  Por nga ana tjetër, nuk ekziston sistem politik ose lider, i cili mund të mbjellë ose të heqë njerëzoren nga njerëzit.  Urrejtja ose dashuria burojnë, thellë nga ne dhe çdo herë kur përballemi me diçka të panjohur, duhet të investojmë përpjekje jashtë njerëzore për ta kuptuar, për të bashkë ndjerë dhe ofrojmë mbështetje dhe mbrojtje.

    Elena Brmbeska, koordinatore  projekti  

    Komiteti i Helsinkit për të Drejtat e Njeriut