[Колумна] Како против општоприфатенот „кодекс на молк“ во култура на ругање и сајбер булинг

Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“

  • Психолог Гордана Блажевска Спиридонова

    Нашите млади денес, голем дел од времето живеат во ,,култура на ругање“, roast-ање е терминот кој го користат тие. На прашање што е ,,roast-ање“, се добиваат одговори како  ,,вежбаш вилица со вреѓање“, ,,да бидеш  креативен  во вреѓање“ и слично. Во разговорите со младите може да се сретнат и термините „hate account“, „hate fight“, за сите ситуации кога го увежбуваат навредувањето, потсмевањето и омаловажувањето на врсник или врсници. Поради можностите кои ги нуди интернетот, меѓуврсничкото насилство низ личниот контакт навлегува во виртуелниот простор со што се надминуваат ограничувањато на директната ,,очи-в-очи“ комуникација и се проширува и се помасовната употреба и се создава еден простор каде неказнето се практикува насилството.

    Како училишен психолог кој работи на превентивни работилници за ненасилство веќе неколку години по училишта, се отвара можност за согледување на сериозноста од загрозеноста на менталното здравје на младите во вака креирани услови во ,,култура на ругање “. Во овие услови ниту една млада личност не е безбедна и може во одреден момент да биде цел на некоја форма на врсничко насилство, а пострашно е што младите раснат и се обликуваат низ убедување дека тоа што го прават е во ред. Од разговори, дискусии и доставени анкети за облици на насилство меѓу младите се согледува дека сите форми на насилство се присутни – физичкото, психичкото, електронското насилство и поретко споменувано, но сепак присутно, сексуалното вознемирување и насилство.

    Во однос на веќе одомаќениот термин „cyber bulling“ или насилство на интернетот и социјалните мрежи, сѐ пораспространета е појавата на „nudes“ – слики со голотија кои се споделени без дозвола од друг, употребени или изнудени, а сите тие се злоупотребени во виртуелниот простор на социјалните мрежи. Загрижувачки е тоа што најлесно е да се обвини жртвата чии слики се пуштени во јавен простор па се вели дека ,,самата си е крива“ за девојчето или девојката чија слика ќе биде споделена, со што се потврдува направеното насилство и злоупотреба и тоа се етикетира дополнително со навредливи зборови. Потребно е да се има предвид дека младите луѓе најчесто ќе ги задржат за себе и прикријат ваквите ситуации со некој општоприфатен кодекс на молк пред возрасните, што ќе создаде услови да се продолжи ситуацијата на малтретирање на жртвите, но и на стекнување на погрешна самодоверба на младите кои се испробуваат во улогата на насилник.

    Покрај насилството на интернет просторот редовно се присутни другите форми како физичкото насилство, психичкото со вербалната компонента како алатка за навредување, потсмевање и омаловажување кои се случуваат низ директен „очи-в-очи“ контекст. Насилството се случува често на улиците, во ,,маалата“, односно населбите на децата, низ градот каде бараат забава и разонода, на патот до училиште и секако во училиштата. Иако училиштето треба да е безбеден простор за секое дете и тинејџер, сепак  кај младите често се ,,практикуваат“ различни форми на насилство, особено психичкото вознемирување со различни форми како исмевање, потсмевање, заканување, но и туркање, криење лични предмети, изнудување пари и удирање… При тоа доколку училиштето има креирани постапки на реакција на форми на насилство, тоа може да ги применува тие доколку се забележи насилство или пријави ученик. За жал значително сѐ почести се ситуациите во кои жртвата на насилство не пријавува, туку тивко страда повлекувајќи се во себе и чувствувајќи се континуирано лошо доколку не најде начин да се спротивстави.

    Во услови како наведените потребно е возрасните сериозно да размислуваат за начините како да ја осигураат безбедноста на младите луѓе. Родителите се случува да реагираат со една шареноликост на адекватни и неадекватно постапки. Родителот може да реагира со занемарување на сериозноста на ситуацијата и го советува своето дете  со ,,игнорирај и ќе престане само од себе“ или ,,врати му, удри го и ти, инаку постојано ти ќе страдаш“ и други слични видови на поддршка според која го учиме детето и самото да биде агресивно. Неретко се вклучуваат и родителите во сцените на насилство со желба да му помогнат на детето кога сметаат дека институциите кои се создадени за заштита и безбедност на граѓаните тоа не го прават.

    Доколку говориме за училиштата како за простор во кој децата треба да бидат секогаш безбедни, сериозно треба да се размислува за сите можни начини како да се осигура безбедноста на младите – со јасна политика за нетолеранција на насилство, со обмислени постапки на делување во ситуации на забележано насилство, но и промовирање на начини меѓу младите како и кому да пријават насилно однесување кое го трпат или го сведочат.

    Од честите ситуации кога ми била побарана помош или совет за постапување од загрижени родители, или од млади луѓе –жртви на насилство, можело да се забележи недостаток од јасна и видлива стратегија на делување, до рамнодушност или чувство на беспомошност и кај возрасните, па и тие кои ги градат политиките и правилата на однесување во една институција. Младите не смеат да бидат препуштени сосема сами на себе, без барање на начини позитивно да се делува особено превентивно или заштитно кога тоа е неопходно. Младите премногу често ситуациите на задевање и омаловажување ќе ги наречат пријателско ,,зезање“ и често и возрасните ќе подлегнат на ваквото гледање на ситуациите.

    Културата на живеење ја креираат самите граѓани со посредство на институциите и медиумите во различните сфери и облици и доколку гледаме на светот кој не опкружува низ искривување на реалноста и нарекување на малтретирањето како ,,пријателско зезање“ или вежбаме креативност со ,,ругање“ и говор на омраза,  пропагираме дека самиот треба да си се снајдеш и посилно да возвратиш.  Така создаваме многу непријателска средина на живеење во која секој може да биде жртва или насилник.

    Гордана Блажевска Спиридонова
    Психолог во гимназија ,,Никола Карев“ – Скопје

  • Si kundër “kodeksit të heshtjes” gjerësisht të pranuar në kulturë të përqeshjes dhe sajber bulingut

    Psikolog Gordana Bllazhevska Spiridonova

    Të rinjtë tanë, sot, pjesë të madhe të kohës jetojnë në ” kulturë të përqeshjes”, roast-ingut është termi të cilin ata e përdorin.  Në pyetjen se çfarë është “roast-ing”, fitohet përgjigje si “ushtron nofullën me ofendime”, “të jesh kreativ gjatë ofendimeve” dhe ngjashëm. Në bisedat me të rinjtë, mund të hasen edhe termet „hate account“, „hate fight“, për të gjitha situatat kur e ushtrojnë ofendimin, përqeshjen dhe nënçmimin ndaj moshatarit ose moshatarëve.  Për shkak të mundësive të cilat i ofron interneti, dhuna ndërmjet moshatarëve, nëpërmjet kontaktit personal hyn në hapësirën virtuale me çka tejkalohen kufizimet e komunikimit të drejtpërdrejtë “sy më sy” dhe zgjerohet përdorimi gjithnjë e më masiv dhe krijohet një hapësirë ku në mënyrë të pa ndëshkuar praktikohet dhuna.

    Si psikolog shkollor, i cili punon në punëtori parandaluese për jo dhunë tani më disa vite nëpër shkollat, hapet mundësia për vështrimin e seriozitetit nga cenimi i shëndetit mental tek të rinjtë në kushte të krijuara në këtë mënyrë në “kulturë të përqeshjes”. Në këto kushte asnjë person i ri nuk është i sigurt dhe në moment të caktuar mund të jetë cak i ndonjë forme të dhunës moshatare, ndërkaq më e keqja është se të rinjtë rriten dhe formohen nëpërmjet bindjes se atë që e bëjnë është në rregull.  Nga bisedat, diskutimet dhe anketat e paraqitura në lidhje me format e dhunës ndërmjet të rinjve, shihet se të gjitha format e dhunës janë të pranishme – nga fizike, psikike, dhuna elektronike dhe më rrallë përmendet, por megjithatë është e pranishme, ngacmimi seksual dhe dhuna.

    Në lidhje me termin me të cilin jemi familjarizuar „cyber bulling“ ose dhuna në internet dhe rrjetet sociale, gjithnjë e më e përhapur është dukuria e „nudes“ – fotografive me lakuriqësi të cilat shpërndahen pa lejen e tjetrit, të përdorura ose të siguruara me dhunë, ndërkaq të njëjtat ato përdoren në hapësirën virtuale në rrjetet sociale.  Shqetësuese është ajo që, më lehtë është të akuzohet viktima fotografitë e së cilës janë lëshuar në hapësirën publike, dhe thuhet se “vetë është fajtore” për vajzën ose për atë fotografia e së cilës do të shpërndahet, me çka konstatohet dhuna e kryer dhe keqpërdorimi dhe kjo etiketohet në mënyrë plotësuese me fjalë fyese.  Është e nevojshme të kihet parasysh se të rinjtë, zakonisht do ti mbajnë për vete dhe do ti mbulojnë këto situata me ndonjë kodeks përgjithësisht të pranuar të heshtjes para të rriturve, që do të krijojë kushte të vazhdohet situata e maltretimit të viktimave, por edhe të fitohet vetëbesim i gabuar i të rinjve të cilët provojnë rolin e dhunuesit.

    Përpos dhunës në internet hapësirën, rregullisht janë të pranishme forma të tjera si dhuna fizike, psikike me komponentë verbale si mjet për ofendim, përqeshje dhe nënçmim, të cilat ndodhin nëpërmjet kontaktit të drejtpërdrejtë “sy më sy”. Dhuna zakonisht ndodh në rrugë, në “mëhallë”, respektivisht lagjen e fëmijëve, në qytet ku kërkojnë argëtim dhe zbavitje, në rrugën për në shkollë dhe sigurisht në shkollë. Edhe pse shkolla duhet të jetë hapësirë e sigurt për çdo fëmijë dhe tinejxher, megjithatë te të rinjtë zakonisht “praktikohen” forma të ndryshme të dhunës, në veçanti shqetësimi psikologjik me forma të ndryshme të përqeshjes, përbuzjes, kërcënime, por shtyrje, fshehjen e sendeve personale, zhvatjen e parave dhe me goditje…. Gjatë kësaj pikërisht shkolla ka procedura të krijuara të reagimit ndaj formave të dhunës, ajo mund të zbatojë të njëjtat, nëse vërehet dhuna ose denoncon nxënësi.  Për fat të keq, gjithnjë e më të shpeshta janë situatat gjatë së cilave viktima e dhunës nuk denoncon, por qetë vuan duke u tërhequr në vete dhe ndihet keq në vazhdimësi, nëse dikush nuk gjen mënyrë që ai të kundërvihet.

    Në kushte si ato të përmendura më lartë, të rriturit duhet seriozisht të mendojnë për mënyrat se si të sigurojnë, sigurinë e personave të rinj.  Prindërit, ndodh që të reagojnë me një laramani të procedurave adekuate dhe jo adekuate.  Prindi mund të reagojë me neglizhencën e seriozitetit të situatës dhe të këshillojë fëmijën e vet me “injoro dhe do të ndalet vetvetiu” ose “ktheja, godite edhe ti, sepse përndryshe vazhdimisht do të vuash”, dhe lloje të tjera të ngjashme të mbështetjes sipas së cilës e mësojmë fëmijën edhe ai vetë të jetë agresiv.  Jo rrallë herë, përfshihen edhe prindërit në skenat e dhunës me dëshirë ti ndihmojnë fëmijës kur mendojnë se institucionet të cilat janë krijuar për mbrojtjen dhe sigurinë e qytetarëve, nuk e bëjnë këtë.

    Nëse flasim për shkollat si hapësira ku fëmijët duhet çdo herë të jenë të sigurt, duhet seriozisht të mendojmë për të gjitha mënyrat e mundshme si të sigurohet siguria e të rinjve – me politikë të qartë për jo tolerancë ndaj dhunës, me procedura të planifikuara për veprim gjatë situatave kur vërehet dhunë, por edhe promovimin e mënyrave ndërmjet të rinjve si dhe te kush të paraqesin, denoncojnë sjelljen e dhunshme të cilën e vuajnë ose e dëshmojnë.

    Nga situatat e shpeshta, kur do të kërkohej ndihmë ose këshillë për veprim nga prindër të shqetësuar, ose të rinj – viktima të dhunës, është mundur të vërehet mungesa e strategjisë së qartë dhe të dukshme për veprim, deri në inferioritet ose ndjenjë e mos pasjes së fuqisë edhe tek të rriturit, gjithashtu edhe ata të cilët i ndërtojnë politikat dhe rregullat e sjelljes në një institucione.  Të rinjtë nuk guxojnë të lihen vetë, pa kërkuar mënyra për veprim pozitiv, në veçanti në parandalimin ose mbrojtjen kur kjo është e nevojshme.  Të rinjtë, shumë shpesh situatat e ngacmimeve dhe nënçmimeve do ti quajnë “shaka” miqësore dhe shpesh të rinjtë do të bien në grackën e shikimit të këtillë të situatave.

    Kulturën e jetës e krijojnë vetë qytetarët me ndërmjetësim të institucioneve dhe mediave në fusha të ndryshme dhe forma të ndryshme dhe nëse e shohim botën e cila na rrethon nëpërmjet shtrembërimit të realitetit dhe të quash maltretimin “shaka miqësore” ose ushtrojmë kreativitet me “përqeshje” dhe fjalë të urrejtjes, propagojmë se vetë duhet të gjindes dhe më fuqishëm të kthesh sulmin.   Kështu krijojmë mjedis shumë armiqësor të jetesës, në të cilin secili mund të jetë viktimë ose dhunues.

    Gordana Bllazhevska Spiridonova

    Psikolog në gjimnaz “Nikolla Karev” – Shkup