Ирем Сомер: Ризично е да бидеш активист во Турција

  • Да си активист во Турција е особено ризично, новинари и академци завршуваат во затвор само поради тоа што напишале статија во која ја критикуваат власта, или објавиле соопштение со кое бараат мир, вели Ирем Сомер од Асоцијацијата за солидарност кон бегалците. Таа беше една од говорниците на овогодинешното издание на „Engage“, каде зборуваше за начините на кои им помагаат на бегалците и мигрантите кои пристигнуваат во Измир, од каде преку брод се упатуваат кон Грција. Во интервју за Радио МОФ, таа раскажува за проблемите со кои се соочуваат тамошните активисти, но и за односот на Турција кон бегалците по европскиот договор.

    За време на вашиот говор на „Engage“ рековте дека воопшто не е лесно да се биде активист и да се организира протест во Турција. Поради што ова е тешко и ризично?

    Не само активизмот, туку и слободата на говор се особено проблематични во Турција. Сите спротивставени гласови се поттиснати многу сурово, преку различни форми. По протестите кај Гези парк, во 2013 година, имаше промена во законот, со кој властите и целата полиција ја зголемија својата моќ. На пример сега, ако имате маска додека сте на протест, којашто ви ги покрива усните и носот можат да пукаат во вас и тоа законски да биде во ред. Така што, излегуваме на протести, гледам многу полиција, водени топови, кои стојат и сеат страв. Поради овие заплашувања, секој наш протест е слаб и затоа станува сè потешко за луѓето, кои живеат во параноја, бидејќи се под надзор и не ги користат нивните телефони, не комуницираат преку социјалните медиуми, за да не остават никакви траги, иако не направиле ништо погрешно. Но, само поради тоа што нешто е критика кон власт, мислат дека може да им се одмаздат. Како примерот со новинарите, каде добрите новинари завршуваат во затвор само поради тоа што си ја работат својата работа, а која на владата не и одговара. Академци кои потпишаа соопштение со кое велат дека сакаат мир веднаш беа отпуштени, дел беа тужени, а некои од нив завршија и во затвор. Така што, станува сè потешко во Турција.

    Доаѓате од Измир, од каде голем број бегалци и мигранти со брод се упатуваат кон Грцијa. Градот им служи како транзит на бегалците, поради неговата блискост со грчките острови, но што се случува сè до моментот дури не го напуштат?

    Измир е третиот најголем град во Турција и најблизок до грчките острови. Овде има соседство што се нарекува Басмане, каде со години мигранти се пресретнувале со шверцери, бидејќи има многу евтини хотели. Па, за да не трошат многу пари, одат во Басмане, каде ги чекаат шверцери. Минатото лето, беше ужасно. Имаше луѓе кои спиеја во џамии, на улици, бидејќи хотелите беа преполни. Локалното население почна да изнајмува куќи за неколку дена, бидејќи сите гледаа некако да профитираат од ситуацијата. Сите знаеја што се случува, но никој не правеше ништо, бидејќи си тераа свои бизниси. Јас не можев да поверувам како можеа ова да го дозволат, полицијата се правдаше дека се бори против шверцери и трговија со луѓе, но беше јасно дека не го прави тоа. Но, сега по европскиот договор, кога ЕУ дојде во Турција да моли да се вратат бегалците, а за возврат дека ќе даде пари и безвизен режим, Турција започна да презема мерки, и сега Басмане воошто не е така како што беше. Бројот на луѓе кои ги преминуваат островите, исто така, се намали. Така што, во моментов не е како на почетокот, границите се затвораат и изгледа луѓето не ја користат Турција повеќе како премин, туку одат по поопасни рути.

    Пред интервјуто, рековте дека помош за бегалците не претставува само донирање на храна и облека. Според вас, што е вистинска солидарност, односно како може вистински да се помогне?

    Забележувам активизам кој се темели на хуманитарна помош, што не решава ништо. Тоа е само обид да се обезбеди краткотрајно олеснување за проблемот, но наметнат од политики кои можат да се променат. Замислете еден Сириец, кој зависи од хуманитарната помош на луѓето. Зошто да биде зависен, зар тој не може да работи? Не може да се снајде сам за себе? Тој не го знае јазикот – во ред, тој може да го научи, тогаш побарајте јазични курсеви. Зарем тој не може да работи – тој може да работи, тогаш побарајте од владата да им даде работна дозвола. Така што, кога гледам активизам кој се базира на хуманитарна помош, велам добро, чувствителни сте на проблемот, и тоа е добро, покрај толку расистички и фашистички настроени луѓе кои не се грижат. Но, мислам дека не е доволно да се сопре овде. Потребно е да се побара од владата да им даде некаква моќ на овие луѓе, да им се пружат сите неопходни права, за да можат да бидат независни, а не да зависат од нас.

    Во голем број транзитни центри и прифатни кампови за бегалците недостасува програма со активности кои ќе им го олеснат секојдневието додека чекаат на границите. Во Басмене веќе функционира таков центар. Какви активности се спроведуваат таму и кој сè е вклучен во реализацијата на центарот?

    Центарот се нарекува „Капилар“ и го отворивме ова лето, откако ја согледавме ситуацијата во Басмане, со сите тие луѓе кои спиеја на улица, без пристап ни до тоалет и тушеви. Мораа да платат многу за да одат во тоалет. Тоа нè натера да размислиме дека е потребно место каде има тоалети, ние моравме да направиме нешто, не беше возможно да се живее на тој начин, или пак, да се гледа и да не се направи ништо. Ппочнавме да размислуваме за јавна кујна, или размена на облека. Ја покренавме јавната свест со ова и ги замоливме луѓето да ни се приклучат, но во тој период беше тешко да се најде простор во Басмане, бидејќи имаше отпор кон активистите поради шверцерите. Исто така, локалното население ги поврзуваше бегалците со нелегални работи, па не ги сакаа во нивното соседство. Но, за среќа, најдовме активист кој живее таму и ни отстапи еден спрат од својата куќа, што не го користи. Ние почнавме да го реконструираме местото и сега имаме многу интернационални и домашни активисти, и дел од локалците кои активно се вклучуваат во организирање на просторот. Тоа е прилично мало, но е прво во Измир и е целосно самоорганизирано од луѓе за луѓе, со луѓе. Тоа е слободен простор, деца наутро си играат, навечер после работа им организираме филмски проекции, или разни активности.

    Претпоставувам, властите не сакаат ни да слушнат за ова, а не пак да помогнат?

    Да, ние всушност се плашиме. Секогаш ја чувствуваме таа параноја бидејќи сè може да се случи. Но, она што го правиме не е нелегално, не е неетички и не правиме ништо погрешно, само ја покажуваме нашата солидарност и создаваме заедница. Срамот ќе биде нивен ако дојдат и му направат нешто на местото. Ние сме целосно транспарентни, тие можат да дојдат и да проверат. Ние не криеме ништо, но како што реков, срамот ќе биде нивен ако се обидат да направат нешто против местото.

    Неодамна се постигна договор, со кој за секој вратен барател на азил од Грција во Турција, еден бегалец од Сирија во Турција, ќе биде транспортиран во некоја од западноевропските земји. Овој договор предизвика остри реакции кај повеќето организации за човекови права. Како вие гледате на овој договор?

    Целиот договор е неетички. Ужасно е да одлучуваш за животот на поединци и да го мериш тоа со безвизен режим и пари, или пак, забрзување на процедурите за влез во ЕУ. Сосема различни работи се преговараат заедно. Нивните животи се преговараат за некои луѓе да добијат дозвола за патување без виза. Целиот договор се цели кон тоа да им испрати порака на луѓето дека тие не одлучуваат каде ќе одат, туку ние одлучуваме кои ќе дојдат. Оваа размена е бесмислена, зошто го правиме тоа кога знаеме дека овие луѓе имале ужасен пат за да стигнат до овде. Во договорот, исто така, стои дека оние кои успеале да преминат и биле вратени во Турција воопшто нема да бидат опфатени од договорот, тие ја губат целосно шансата да бидат тој Сириец што ќе биде испратен од Турција во Европа.

    Миграцијата не беше приоритет ни за активистите, ни за политичарите во 2011 година. Како миграцијата стана тема која го сврте вниманието на целиот свет?

    Асоцијацијата за солидарност кон бегалци, каде јас работам од 2012 година броеше околу 200 000 Сиријци кои бараа азил, а кога организацијата започна со работа во 2008 година имало само 8000 баратели на азил. Сега има околу три милиони. Тоа е огромен раст, за толку кратко време. Никој не знаеше за бегалци, кога им кажував на моите родители, тие беа изненади што во Турција има Авганистанци. Луѓето не беа свесни за ова, бидејќи во Турција имавме многу други теми на кои луѓето обраќаа повеќе внимание, претпоставувам се чувствуваа повеќе засегнати од нив.

    Кои се тие други проблеми со кои се соочуваат младите во Турција?

    Младите најмногу се борат за потребите на Курдите, тие се опресирани со децении, а од 80-тите имаат вооружена борба против нивниот угнетувач, која сè уште трае. Тоа е еден од поглавните проблеми, потоа се правата на жената, феминистичкото движење е прилично големо и протестите кај Гези парк. Протестот беше за паркот во Истанбул, но ескалираше поради полициското насилство, можноста да станеме полициска држава.

    После сè ова што се случи, и сè уште се случува во вашата држава, што очекувате во иднина?

    Јас сè уште имам надеж, не знам како, но ја имам. Не мислам дека гласањето ќе смени нешто со овој систем, или со постоечките политички партии, без разлика дали оние што се на власт или опозициските. Тие не се усогласуваат со потребите на граѓаните. Целиот политички систем во Турција е упропастен. Јас сметам дека ни се потребни повеќе заедници за самоорганизирање и дека тоа е единствениот начин да се поддржуваме, да споделуваме информации и да го зголемиме нашето знаење.

    Е.П.

  • Irem Somer: Është ndryshe të jesh aktivist në Turqi

    Të jesh aktivist në Turqi është rrezik i veçantë, gazetarët dhe akademikët përfundojnë në burg vetëm për shkak se kanë shkruar ndonjë shkrim me të cilin e kritikojnë qeverinë, ose kanë publikuar njoftim me të cilin kërkojnë paqe, thotë Irem Somer nga Asociacioni për Solidaritet ndaj Refugjatëve.  Ajo ishte një nga panelistet e „Engage“ që u mbajt këtë vit, dhe ku diskutoi në lidhje me mënyrat si I ndihmojnë refugjatët dhe emigrantët të cilët arrijnë në Izmir, prej nga me anije drejtohen për në Greqi.  Në intervistë për Radio MOF, ajo sqaron problemet me të cilat përballen aktivistët e atjeshëm, por edhe për raportin e Turqisë ndaj refugjatëve pas marrëveshjes evropiane.

    Gjatë fjalimit Tuaj në „Engage“, thatë se aspak nuk është e lehtë të jesh aktivist dhe të organizosh protesta në Turqi.   Pse është kaq e vështirë dhe kaq e rrezikshme?

    Jo vetëm të kesh aktivist, por edhe liria e shprehjes janë veçanërisht problematike në Turqi.  Të gjitha zërat kundërshtuese janë shtypur shumë ashpër, nëpërmjet formave të ndryshme.  Gjatë protestave në Gezi park në vitin 2013, u ndryshua ligji, me çka qeveritarët dhe e gjithë policia e rritën forcën e tyre.  Për shembull tani, nëse mbani maskë derisa jeni në protestë, e cila jua shtrembëron buzët ose hundën mund të të qëllojnë më armë dhe kjo të jetë në rregull nga aspekti ligjor.  Ashtu që, dalim në protesta, shohim shumë policë, topa uji, të cilat qëndrojnë para ne dhe mbjellin frikë.  Për shkak të këtyre frikësimeve, çdo protestë e jona është e dobët dhe prandaj po bëhet gjithnjë e më e vështirë për njerëzit, të cilët jetojnë në paranojë, për shkak se janë nën video mbikëqyrje dhe nuk i përdorin telefonat e tyre, nuk komunikojnë në rrjetet sociale, që të mos lënë aspak gjurmë,  edhe pse nuk kanë bërë asnjë gjë të gabuar.  Por vetëm për shkak se diçka paraqet kritikë ndaj qeverisë, mendojnë se mund tu hakmerren. Si për shembull, me gazetarët, gazetarët e mirë përfundojnë në burg vetëm për shkak se punojnë punën e tyre, punë e cila nuk i shkon për shtati qeverisë.  Akademikët të cilët shkruan njoftim me të cilin deklarojnë se duan paqe menjëherë janë pushuar nga puna, një pjesë u paditën, disa prej tyre përfunduan në burg.  Kështu që, po bëhet gjithnjë e më vështirë në Turqi.

    Ju jeni nga Izmiri, prej nga një numër i madh i refugjatëve dhe emigrantëve me anije shkojnë drejt Greqisë.  Qyteti refugjatëve, ju shërben si transit për shkak se është afër me ishujt Grekë, por çfarë ndodh deri sa largohen nga vendi?

    Izmiri është qyteti i tretë për nga madhësia në Turqi dhe më afër ishujve grekë.  Afër në fqinjësi është Basmane, ku me vite emigrantët janë takuar me kontrabandistët, për shkak se ka hotele shumë të lira.  Që të mos harxhojnë shumë para, shkojnë në Basmane, ku i presin kontrabandistët.  Vera e kaluar ishte e tmerrshme.  Kishte shumë njerëz të cilët flinin nëpër xhami, në rrugë, për shkak se hotelet ishin përplot.  Popullata lokale filloi të lëshojë shtëpitë me qira për disa ditë, të gjithë shihnin të përfitojnë disi nga situata.  Të gjithë e dinin çfarë po ndodh, por askush nuk ndërmerrte asnjë gjë, secili shihte biznesin e vet.  Unë nuk mund të besoja si mund ta lejojnë këtë, policia arsyetohej se lufton kundër kontrabandistëve dhe tregtisë me njerëz, por ishte e qartë se nuk po bëjnë asnjë gjë.  Por tani pas marrëveshjes evropiane, kur BE erdhi në Turqi të lusë të kthehen refugjatët, ndërsa për kthim do të japë para dhe regjim pa viza, Turqia filloi të ndërmarrë masa dhe tani Besmane aspak nuk është ashtu siç ishte.  Numri i njerëzve të cilët i kalojnë ishujt gjithashtu u ul.  Për momentin nuk është si në fillim, kufijtë mbyllen dhe siç duket njerëzit nuk e shfrytëzojnë Turqinë tani më, si kalim por shkojnë nëpër rrugë të tjera më të rrezikshme.

    Para intervistës, thatë se ndihma për refugjatët nuk përbëhet vetëm nga donimi i ushqimit dhe veshjes.  Sipas Ju, çfarë do të thotë solidaritet i vërtetë, respektivisht si mund të ndihmojnë në mënyrën e vërtetë?

    Vërej aktiviteti i cili bazohet mbi ndihmën humane, që nuk zgjidh asnjë gjë.  Kjo është vetëm përpjekje të sigurohet lehtësim afatshkurtër i problemit, i imponuar nga politika të cilat mund të ndryshohen.  Imagjinoni, një Sirian, i cili varet nga ndihma humanitare e njerëzve.  Pse të jetë i varur, ai nuk mund të punojë?  A nuk mundtë gjendet për veten? Ai nuk e njeh gjuhën – në rregull, mund ta mësojë, atëherë kërkoni kurse për gjuhë. Pse ai nuk mund të punojë? – Mund të punojë, atëherë kërkoni nga qeveria tu japë leje për punë.  Kështu që, kur shoh aktivizëm i cili bazohet në ndihmë humane, them në rregull, jeni të ndejshëm ndaj problemit , dhe kjo është në rregull, përskaj kaq njerëz me tendenca raciste dhe fashiste, të cilët nuk kujdesen.  Por, mendoj se nuk mjafton për tu ndalur këtu.  Nevojitet të kërkohet nga qeveria tu japë një lloj fuqi këtyre njerëzve, tu ofrohen të gjitha të drejtat e nevojshme, që të mund të pavarësohen, jo të varen nga ne.

    Në numër të madh të qendrave transitore dhe kampe strehimi për refugjatë, mungon program me aktivitete të cilat do tua lehtësojnë përditshmërinë përderisa presin nëpër kufijtë.  Në Basmene tani më funksionon një sistem i tillë.  Çfarë aktivitete zbatohen atje dhe kush është i përfshirë në realizimin e qendrës?

    Qendra quhet “Kapilar” dhe e hapën këtë verë, që kur e pamë situatën në Basmane, me gjithë ata njerëz të cilët flinin në rrugë, pa qasje as në banjë dhe as në tush.  Duhej të paguanin shumë për të shkuar në banjë.  Kjo na detyroi të mendojmë se nevojitet vend ku do të ketë banjë, ne duhej të bënim diçka patjetër, nuk ishte e mundur të jetonin në atë mënyrë, ose po, të shihnim ç’po ndodh dhe të mos ndërmerrnim asnjë gjë.  Filluam të mendojmë për kuzhinë publike, ose këmbimin e veshjeve.  Me këtë e ngritën vetëdijen publike dhe i lutëm njerëzit të na bashkohen, por gjatë asaj periudhe ishte e vështirë të gjendej hapësirë në Basmane, sepse kishte rezistencë ndaj aktivistëve për shkak të kontrabandistëve.  Gjithashtu, popullata lokale refugjatët i lidhte me punë jo legale dhe nuk i donin afër tyre.  Por, për fat të mirë, gjetëm aktivist i cili jeton atje dhe na liroi një kat të shtëpisë së tij, të cilin nuk e shfrytëzon.  Ne filluam ta ri konstruktojmë vendin dhe tani kemi shumë aktivistë internacional dhe vendas dhe një pjesë e popullatës lokale të cilët në mënyrë aktive janë të përfshirë në organizimin e hapësirës.  Është mjaft e vogël, por është e para në Izmir dhe tërësisht është e vetë organizuar nga njerëz për njerëz, me njerëz. Është hapësirë e lirë, fëmijët në mëngjes luajnë, në mbrëmje pas pune ju organizojmë projeksione filmike, ose aktivitete të ndryshme.

    Supozoj se pushteti as nuk do të dëgjojë për këtë, lere më të ndihmojë!

    Po ,ne në fakt kemi frikë. Gjithmonë e ndjejmë atë paranojë për shkak se mund të ndodhë. Por atë që e bëjmë nuk është e paligjshme, nuk është jo etike dhe nuk bëjmë asgjë të gabuar, vetëm se tregojmë solidaritetin tonë dhe krijojmë një komunitet. Turpi do të jetë i tyre, nëse vijnë dhe i bëjnë diçka vendit. Ne jemi plotësisht transparent, ata mund të vijnë dhe të kontrollojnë. Ne nuk fshehim asgjë, por siç thashë, turpi do të jetë i tyre, nëse ata përpiqen të bëjnë diçka me vendin.

     

    Kohët më parë u arrit marrëveshje, sipas të cilës çdo azilkërkues i kthyer nga Greqia në Turqi, një refugjat nga Siria në Turqi, do të transportohen në disa vende të Evropës Perëndimore. Kjo marrëveshje shkaktoi reagime të forta në shumicën e organizatave për të drejtat e njeriut. Si e shihni ju këtë marrëveshje?

    E gjithë marrëveshja është jo etike. Është e tmerrshme të vendosësh mbi jetën e individëve dhe ta peshosh atë me regjimin e vizave dhe parave, ose përshpejtimin e procedurave për hyrje në BE. Punë krejtësisht të ndryshme janë duke u negociuar së bashku. Jetët e tyre vihen në negociata që disa njerëz të marrin leje për të udhëtuar pa viza. E gjithë kontrata ka për qëllim për të dërgojë një mesazh për njerëzit se ata nuk vendosin se ku do të shkojnë, por ne vendosim se kush do të vijë. Ky shkëmbim është i pakuptimtë, arsyeja pse e bëjmë atë, kur e dimë se këta njerëz kishin një rrugëtim të tmerrshëm për të arritur deri këtu. Në marrëveshjen gjithashtu qëndron se ata që arritën të kalojnë dhe janë kthyer në Turqi aspak nuk do të mbulohen nga kontrata, ata humbasin plotësisht mundësinë për të qenë ata sirianë që do të dërgohen nga Turqia në Evropë.

    Migrimi nuk ishte prioritet as për aktivistët, as edhe për politikanët në vitin 2011. Si u bë migrimi një temë që tërhoqi vëmendjen në mbarë botën?

    Asociacioni për solidaritet me refugjatët, ku punoj prej vitit 2012 numëronte rreth 200.000 Sirianë të cilët kërkonin azil, dhe kur filloi organizata me punë në vitin 2008 kishte vetëm 8,000 azilkërkues. Tani ka rreth tre milionë. Kjo është një rritje e madhe për një kohë kaq të shkurtër. Askush nuk dinte për refugjatët, kur u tregoja prindërve të mi se në Turqi ka afganë ata u befasuan. Njerëzit nuk ishin të vetëdijshëm për këtë, sepse në Turqi kishim shumë tema të tjera për të cilat njerëzit jepnin shumë vëmendje, supozoj se ndjeheshin më të tanguar prej tyre.

    Cilat janë problemet e tjera me të cilat përballen të rinjtë në Turqi?

    Të rinjtë kryesisht luftuar për nevojat e kurdëve, ata janë të shtypur për dekada të tëra dhe prej 80-ave kanë lutë të armatosur kundër shtypësve të tyre, e cila është ende në vazhdim. Kjo është një nga problemet më kryesore, pastaj janë të drejtat e grave, lëvizja feministe është mjaft e madhe dhe protestat në Gezi Park. Protesta ishte në për parkun në Stamboll, por eskaloi për shkak të dhunës së policisë, mundësia për t’u bërë shtet policor.

    Pas gjithë kësaj që ndodhi, dhe ende ndodh në vendin tuaj, çfarë prisni në të ardhmen?

    Unë ende kanë shpresë, nuk e di se si, por e kam. Nuk mendoj se vota do të ndryshojë asgjë me këtë sistem ose partitë politike ekzistuese, pa dallim nëse ato janë në pushtet apo opozitë. Ata nuk pajtohen me nevojat e qytetarëve. I tërë sistemi politik në Turqi është shkatërruar. Unë mendoj se na nevojiten më tepët komunitete për vetë organizim dhe se kjo është mënyra e vetme të mbështetmi, të ndajmë informata dhe të rrisim njohurinë tonë.

    E.P.