Македонска студентка во карантин во Италија – Сакам да сум дома, но не би ги изложувала најблиските на ризик

Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“

  • Ирена Борис веќе две и пол години живее во Италија во Леко, градче оддалечено педесетина километри од Милано, кој во моментов важи за европски центар на заразени со новиот коронавирус Ковид-19 . Ирена во моментов заедно со четириесетина студенти од повеќе држави се наоѓа во карантин, во студентскиот дом во Леко, како студент на магистерски студии на универзитетот „Politecnico di Milano“. За Радио МОФ таа споделува како се живее во државата која е ставена под карантин по појавата на голем број заразени од коронавирусот, пред се во северниот дел на Италија.

    Што се случува во моментов со сите студенти кои студираат во Милано?

    Голем дел од интернационалните студенти, како и оние кои доаѓаат од другите делови на Италија го напуштија регионот уште во првите денови за што причините беа паника токму од карантинот што се случува деновиве и фактот што универзитетите ја прекинаа наставата на неодреден период. Откако беше најавен карантинот за Ломбардија во саботата навечер, доста од студентите кои се останатати се обидоа да го напуштат регионот и да заминат во своите земји или градови. По некои доаѓаа родителите со автомобили дури од Сицилија.

    Јас живеам во студентски дом во Леко и моментално сме останати околу четириесетина студенти, претежно од подалечни земји до кои е покомплицирано да се стигне како Бразил, Колумбија, Тајланд, Јужна Кореја, Иран, Египет, Индија, Русија и слично. Се обидуваме да ги почитуваме максимално препораките меѓутоа се трудиме и да си даваме меѓусебна поддршка, земајќи во предвид дека сите сме далеку од дома во овој општ хаос без видна разрешница на хоризонтот.

    Колку време трае карантинот и што всушност значи, што е дозволено, а што забрането?

    Иако карантинот за Ломбардија официјално беше објавен само пред неколку дена, наставата на сите нивоа беше прекината од самиот почеток, како и забраната за собири и работата на јавни места како кина, библиотеки, музеи и слично. Дел од луѓето ги ограничија своите движења и пред официјалната забрана, меѓутоа имаше и такви кои ситуацијата не ја сфатија сериозно и кои придонесоа побрзо да дојде до оваа негативна ескалација и мерките кои беа објавени во неделата. Денеска владата ги засили истите и движењето надвор од населените места ќе биде дозволено само со издржана потреба, иако деновиве движењата и во нив се минимални затоа што владее страв, особено по објавениот карантин. Мерките се на сила дури и во средини како нашата, каде имаме забрана за употреба на заедничките простории и строга контрола на влегување и излегување од зградата на студенсткиот дом. Сепак овој период се обидуваме да живееме нормално колку што можеме, секој работи колку што е возможно на своите обврски како тези, проекти и задачи, излегува(в)ме (зависи од новите мерки) и надвор, секако внимавајќи каде се движиме и како.

    Сега останува да видиме деновиве како ќе функционираат новите мерки и да се надеваме дека ќе даде позитивен резултат.

    Колку навистина се информирани студентите за проблемот со коронавирусот, дали се префрлаат онлајн некои предавања?

    Сметам дека студентите имаат доволни информации за проблемот со коронавирусот затоа што нашиот живот овде деновиве е сведен на константно следење вести, статии и дискусии поврзани со истиот, како и добивање информации и индикации од страна на универзитетите и јавните институции. Проблемот е секако можната игноранција од поединци како и потребата од критички пристап кон информациите чиј недостиг може да се интерпретира како неинформираност, а всушност не е.

    Предавањата барем на „Politecnico di Milano“ се започнати онлајн, некои од минатата недела, а некои од оваа. Немам информација што се случува со училиштата и со другите универзитети.

    Какво е снабдувањето со основните продукти, по медиумите се гледаат празни рафтови, се споменува недостиг на маски…? Како се одвиваат секојдневните обврски?

    Недостигот на основи продукти беше проблем на почетокот кога луѓето беа затечени од драстичниот раст на заболени што се случи за само неколку часа и беа исплашени од можен карантин, меѓутоа подоцна ситуацијата се стабилизира. Секако, објавениот карантин во раните неделни часови придонесе за повторно масовно снабдување со истите, а до можен недостиг верувам ќе дојде и денес по новите подрастични мерки објавени од владата.

    Што се однесува на снабдувањето со маски, скоро и да е невозможно да се најдат уште од самиот почеток.

    Што е најголем предизвик во моментов?

    Според мене најголем предизвик е соочувањето со стресот кој го налага ситуацијата и тенденцијата да се остане смирен во една ваква состојба во која луѓето се плашат едни од други, во која е чудно ако некој не носи маска, а не обратното, во која не знаеме што носи утрешниот ден. Би сакала да нагласам дека кај повеќето од нас владее чувство на страв, не од самиот вирус туку од фактот дека не само нашето секојдневие туку и нашите академски кариери се максимално условено од ситуацијата. Многумина од нас се исто така во процес на изработка на тези или се дел од истражувања кои трпат стагнација и што е уште полошо – не оставаат простор за никакво планирање кое ќе влијае, т.е. веќе влијае негативно на сите нас, од академски па се до економски аспект.

    Кои се најчестите коментари на локалното население, постои ли страв? Дали размислуваше за враќање во земјава?

    Како што веќе споменав, иако немаше официјална забрана за движење, дел од луѓето остануваа во своите домови по работните обврски кои инаку се одвиваа(т) нормално, меѓутоа имаше и дел кој не ја сметаа ситуацијата за сериозна. Ова би искористила да го кажам моето мислење дека најголемиот проблем не само овде туку на глобално ниво го гледам во двете различни есктремни однесувања во оваа новонастаната состојба за сите нас, а тоа се дека од една страна се оние кои се во енормна паника, а од друга се оние кои се тотално игнорантни кон проблемот и пристапуваат целосно неодговорно. Би имала доста што да кажам меѓутоа да сумирам – сметам дека и двете еднакво водат до ескалација каква што доживуваме ние овде. Во тој аспект би имала да порачам дека паниката не води до брза разрешница на случувањата туку напротив – само ја продолжува оваа општа агонија.

    Иако би сакала во овој момент да сум дома и оваа тема да не биде се со што се будам, заспивам, зборувам и правам, сметам дека не е оправдано да се вратам и да ги изложувам моите блиски на потенцијален ризик кој би можел да значи опасност не само за нив, туку и за целата околина, за што говори и фактот дека вирусот е пренесен од критичните региони сега во скорo 115 земји и територии. Моето мислење е дека ако секој од нас може да придонесе со навистина мал дел (иако од индивидуален аспект во некој случај повеќе од голем) за побрза разрешница на овие случувања – треба да го направи тоа.

    Што понатаму?

    Сериозен пристап е повеќе од потребен затоа што иако самиот вирус можеби не претставува сериозна здравствена закана, доведува до состојба во која Италија е денес и има огромни последици од многу аспекти не само на целото општество туку и на сите нас како поединци. За жал, голем дел од луѓето немаат адекватен пристап се додека не ги почувстуваат последиците од наметната ситуација на своја кожа.

    Длабоко се надевам дека барем поголем дел од граѓаните ќе имаат одговорен пристап и ќе размислуваат помалку индивидуалистички, а повеќе колективно бидејќи колективниот проблем носи и индивидуалистички последици. Затоа апелирам до моите сограѓани: паника не, сериозност да!

    Ј.Ј.

  • Studente maqedonase në karantinë në Itali – Dua të jem në shtëpi, por nuk dua të ekspozoj në rrezik më të afërmit

    Irena Boris, tani më dy javë e gjysmë jeton në Itali në Leko, qytezë 50 kilometra larg Milanos, që për momentin vlen si qendra evropiane e të infektuarve me koronavirusin e ri Kovid – 19. Irena për momentin së bashku me dyzet studentë nga më shumë shtete gjenden në karantinë, në konviktin studentor në Leko, si student i studimeve të magjistraturës në universitetin „Politecnico di Milano“. Për Radio MOF ajo tregoi se si jetohet në shtet i cili është vënë në karantinë pas paraqitjes së numrit të madh të personave të sëmurë nga koronavirusi, para së gjithash në pjesën veriore në Itali.

    Çfarë po ndodh për momentin me të gjithë studentët të cilët studiojnë në Milano?

    Pjesë e madhe e studentëve internacionalë, si dhe ata që vijnë nga pjesë të tjera të Italisë, e braktisën rajonin që në ditët e para, sepse shkaqet ishin pikërisht për shkak të karantinës që po ndodh këto ditë dhe fakti se universiteti anuloi mesmin për një periudhë të caktuar. Pasi u paralajmërua karantina për Lombardinë të shtunën në mbrëmje, shumë studentë të cilët ngelën u përpoqën të braktisin rajonin dhe të largohen në vendet dhe qytetet e tyre.  Disave ju erdhën prindërit dhe i morën me automjete madje që nga Sicilia.

    Unë jeton në konvikt studentor në Leko dhe për momentin kemi ngelur rreth dyzet studentë, zakonisht nga vende më të largëta deri tek të cilat është shumë e komplikuar të arrihet si Brazil Kolumbi, Tajlandë, Koreja Jugore, Irani, Egjipti, India, Rusia dhe ngjashëm. Përpiqemi të respektojmë maksimalisht rekomandimet, mirëpo përpiqemi edhe të japim mbështetje të ndërsjellë, duke marrë parasysh se të gjithë jemi larg shtëpisë në këtë kaos të përgjithshëm pa epilog që duket në horizont.

    Sa kohë zgjat karantina dhe çfarë do të thotë kjo në fakt, çfarë lejohet, çfarë është e ndaluar?

    Edhe pse karantina për Lombardi zyrtarisht ishte publikuar vetëm para disa dite, mësimi në të gjitha nivelet u ndërpre nga vetë fillimi, si dhe ndalimi për tubime dhe punë në vende publike si kinema, biblioteka, muze dhe ngjashëm. Një pjesë e njerëzve i kufizuan lëvizjet edhe para ndalimit zyrtar, mirëpo kishte dhe të atillë të cilët situatën nuk e kuptuan seriozisht dhe të cilët kontribuuan më shpejtë të vijë deri tek eskalimi negativ i masave të cilat u publikuan të dielën.  Sot, qeveria i përforcoi të njëjtat dhe lëvizja jashtë vendbanimeve do të lejohet vetëm me nevojë të arsyeshme, edhe pse këto ditë lëvizjet edhe në këto vende janë minimale sepse sundon frikë, në veçanti pas shpalljes së karantinës. Masat janë në fuqi edhe në mjedise si i joni, ku kemi ndalim për përdorimin e hapësirave të përbashkëta dhe kontroll të rreptë dhe dalje nga objekti i konviktit studentor. Megjithatë këtë periudhë përpiqemi të jetojmë normalisht sa është e mundur, secili punon sa mundet për obligimet e veta si tezga, projekte dhe detyra dalim (dilnim) (varësisht nga masat e reja) edhe jashtë, sigurisht duke pasur kujdes ku lëvizim dhe si.

    Tani ngel të shohim këto ditë si do të funksionojnë masat e reja dhe të shpresojmë se do të japin rezultate pozitive.

    Sa në të vërtetë janë të informuar studentët për problemin me koronavirusin, nëse janë transferuar disa ligjërata online?

    Mendoj se studentët kanë informacione të mjaftueshme për problemin me koronavirusin, sepse jeta jonë këtu, këto ditë ka të bëjë vetëm me ndjekjen e vazhdueshme të lajmeve, shkrimeve dhe diskutimeve në lidhje me sëmundjen, si dhe sigurimin e informacioneve dhe indikacioneve nga universitetet dhe institucionet publike.  Problemi është sigurisht injoranca e mundshme e individëve si dhe nevoja për qasje kritike ndaj informacioneve mungesa e të cilave mund të interpretohet s mos informim, ndërsa në fakt nuk është.

    Ligjëratat të paktën në „Politecnico di Milano“, kanë filluar online, disa nga java e kaluar, ndërsa disa këtë javë. Nuk kam informacione çfarë ndodh me shkollat dhe me universitetet të tjera.

    Si është furnizimi me produkte themelore, në media shohim se ka rafte të zbrazura, përmendet mungesa e maskave…? Si po zhvillohen obligimet e përditshme?

    Mungesa e produkteve themelore ishte problem në fillim kur njerëzit ishin kapur në befasi nga rritja drastike e të sëmurëve që ndodhi për vetëm disa orë dhe u frikësuan nga karantina e mundshme, mirëpo më vonë situata u stabilizua. Sigurisht, karantina e publikuar në orët e hershme kontribuoi që të furnizohen përsëri me të njëjtat, ndërsa në mungesë të mundshme besoj se do të vijë edhe sot pas masave të reja drastike të publikuara nga qeveria.

    Sa i përket furnizimit me maska, pothuajse është e pamundur të gjenden që nga fillimi.

    Çfarë paraqet sfidë më të madhe për momentin?

    Sipas mua sfida më e madhe është ballafaqimi me stresin të cilin e imponon situata dhe tendenca të jesh i qetë në një situatë të këtillë gjatë së cilës njerëzit janë të frikësuar njëri nga tjetri, gjatë së cilës është e çuditshme nëse dikush nuk mban maskë, dhe jo e kundërt, kur nuk e dimë çfarë sjell e nesërmja.  Do të kisha dashur të theksoj se të shumica nga ne sundon frika, jo nga vetë virusi as nga fakti se jo vetëm përditshmëria jonë por edhe karriera jonë akademike janë maksimalisht të kushtëzuara nga situata.  Shumica nga ne, gjithashtu, janë në proces të punimit të tezave ose janë pjesë e hulumtimeve të cilat vuajnë stagnim dhe ajo që është më e keqja – nuk lë hapësirë për asnjë planifikim i cili do të ndikojë, përkatësisht tani më ndikon mbi të gjithë ne, nga aspekti akademik deri në atë ekonomik.

    Cilat janë komentet më të shpeshta të popullatës lokale, vallë ka frikë? Vallë mendove për kthim në shtëpi?

    Siç thashë, edhe pse nuk kishte ndalim zyrtar për lëvizje, një pjesë e njerëzve ngelën në shtëpitë e tyre pas obligimeve të punës, të cilat përndryshe zhvilloheshin normalisht, mirëpo kishte edhe një pjesë që nuk e konsideronin këtë situatë si serioze.  Do ta kisha shfrytëzuar rastin të tregoj mendimin tim se problemi më i madh jo vetëm këtu por edhe në nivel global e shoh në dy sjelljet eksremisht të ndryshme në këtë situatë të re të krijuar për të gjithë ne, ndërsa kjo është se njëra palë janë ata që janë na panik të madhe ndërsa nga ana tjerët janë ata të cilët totalisht injorojnë problemin dhe i qasen me pa përgjegjësi të plotë.  Do të kisha shumë të flas mirëpo të përmbledh – mendoj se të dyja shkojnë në drejtim të eskalimit siç e përjetuam ne këtu. Në këtë aspekt do të kisha thënë se paniku nuk çon drejt zgjidhjes së shpejtë të ndodhive por përkundrazi – vetëm e vazhdon këtë agoni të përgjithshme.

    Edhe pse do të kisha dashur në këtë moment të jem në shtëpi dhe kjo temë mos jetë ajo me të cilën do të zgjohem, fle, flas dhe veproj, mendoj se nuk është e arsyeshme të kthehem dhe të ekspozoj në rrezik potencial të afërmit e mi, që do të paraqiste rrezik jo vetëm për ata por edhe për gjithë rrethinën, për çka flet edhe fakti se virusi është bartur nga rajonet kritike tani në pothuajse 115 vende dhe territore. Mendimi im është se nëse secili nga ne mund të kontribuojë me pjesë vërtet të vogël ( edhe pse nga aspekti individual në këtë rast më tepër se i madh) për epilog më të shpejtë të këtyre ngjarjeve – duhet ta bëjmë këtë.

    Çfarë më pas?

    Qasje serioze është më tepër se e nevojshme sepse edhe pse vetë virus ndoshta nuk paraqet kërcënim shëndetësor serioz, rezulton me gjendje në të cilën Italia është sot dhe ka pasoja të mëdha nga shumë aspekte jo vetëm të gjithë shoqërisë por edhe të gjithë ne si individë. Për fat të keq, pjesë e madhe e njerëzve nuk kanë qasje adekuate derisa nuk i ndjejnë pasojat e situatës së imponuar në lëkurë të tyre.

    Thellë në vete shpresoj se të paktën pjesa më e madhe e qytetarëve do të kenë qasje përgjegjëse dhe do të mendojnë më pak nga aspekti individualist, ndërsa më tepër kolektiv sepse problemi kolektiv rezulton edhe me pasoja individuale.  Prandaj apeloj te bashkëqytetarët e mij: panik jo, seriozitet po!

    J.J.