Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“
-
Граѓанските, активистичките и културолошките иницијативи се важни за подигнување на квалитетот на живот, за промените уште во маалата, општините, а потоа и на ниво на цела држава. Можеби некогаш активизмот разочарува, или иницијативите не вродуваат со плод „преку ноќ“, ама активизмот и критичкиот пристап ги менува заедниците, ги движи напред, рака под рака со самоиницијативноста и колективното делување.
Конференцијата за активно граѓанство „КритикУМ“, организирана од Здружението за едукативен развој „Еквалис“, понуди низа теми за размислување и дискусија, преку искуства на разни активисти и културни работници – сите борци во свое поле.
Настанот се одржа во „Лабораториум“, каде прво на панел се зборуваше за „Граѓански визии за градот: Во одбрана на воздухот, водата и јавниот простор“.
Благица Сабовљевиќ-Стоименова, која била вклучена во граѓанско движење за блокада на кочанската депонија, раскажа дека Кочани има долга историја на загадување. Во 2017 била отворена фабриката „Пејпр мил“, која сериозно го загрозила квалитетот на воздухот во градот. Сепак, по протести, фабриката била затворена.
Но, вистинскиот проблем со загадување во градот дошол во 2022 година, кога градската депонија станува регионална – по што брзо станало очигледно дека таа немала капацитет за толку смет.
„Од ноември 2022, заклучно со цела 2023 година, кочанчани доживеа голгота. Беше празник во Кочани кога не работеше депонијата. Особено во лето, кога ни беа отворени вратите и прозорците. Без куршум не’ убиваа во Кочани“, рече еко-активистката.
Граѓаните особено биле запрепастани кога дознале дека речиси 8.000 граѓани во градот имале некаков вид респираторни заболување.
Во октомври 2024, граѓаните на Кочани одлучиле да преземат нешто во своите раце. Тие организирале 16-дневен протест, кој траел без престан. Тие биле стационирани таму каде што морале да поминат возилата кои носеле смет до депонијата.
„Во секој момент имаше од 50 до 1.000 лица на протестот. Многу млади луѓе учествуваа на протестот, меѓу кои и музичари кои организираа импровизиран концерт. Клучно, на протестот учествуваа и двајца советници“, раскажа таа.
На 13 ноември, сите 19 советници едногласно одлучиле депонијата да прекине со работа.
„Македончето е толерантно. Се снајдуваме и живееме. Ама така се работеше за здравје и живот. Е тука рековме стоп“, рече Сабовљевиќ-Стоименова, по што доби аплауз.
Сабовљевиќ-Стоименова ги охрабри младите да не стојат мирни кога се соочуват со неправда, дека треба гласно да се изборат за своите ставови. Таа коментира дека по протестот, целиот процес за прекин на потпалувањето во депонијата во советот траел само три дена.
„Кога граѓанинот со сила бара нешто, може да се промени. А кога повикува на совест, одложуваме“, посочи Сабовљевиќ-Стоименова.
Конечно, еко-активистиката од Кочани ја потсети публиката дека јавните службеници се тука за нашите потреби.
„Не сум најполитички писмена, ама знам градоначалникот е во служба на мене. Земаат функционерски плати за да јадат по кафани? Нека јадат по кафани, ама прво мора да сработат тоа што треба за нас. Бидете надмени над секоја власт. Ние треба да им бидеме коректор за сите потенцијално деструктивни одлуки“, порача Сабовљевиќ-Стоименова.
На панел-дискусијата говореше и Еди Фрцовски, млад активист и биолог, кој учествувал во ланската програма на „Еквалис“ за мапирање на јавните чешми во главниот град.
„Ние фотографиравме 120 чешми во градот, од кои 40 беа нефункционални“, вели Фрцовски за резултатите на акцијата.
Фрцовски коментираше дека нефункционалните чешми потоа често се користат како канти за отпад или како пепелници. „Еквалис“ испратило барање до Градот Скопје за поправање на чешмите, но не добиле одговор.
„Иако можеби звучи како мала работа, мислам дека многу може да ни се промени односот кон јавниот простор доколку повеќе чешми работеа – мислам дека речиси сите ние си имаме омилена маалска чешма, која можеби и веќе не работи“, заклучи Фрцовски.
На панелот говореше и Јана Белчева-Андреевска, своевремено дел од граструт движење „Во одбрана на Дебар Маало“. Активистите и локалците биле револтирани од урбанистичкиот план во Центар, кој речиси и не оставил јавен простор за граѓаните.
„Голема е вината на оние кои ги носат плановите. Но, дали планерската струка потфрла или е систем на врзани садови, во кој институциите и судската власт работат во полза на малкумина во штета на многумина?“, провокативно праша таа.
Покрај инволвираноста со движењето „Во одбрана на Дебар Маало“, Белчева-Андреевска исто е поранешна советничка во општина Центар, како дел од „Шанса за Центар“.
„Често нашите одлуки и предлози беа прифатени со потсмев, или пак беа релативизирани. Но тоа не не’ деморализира. Напротив, членовите на ‘Шанса за Центар’ направивме мапи од отворените податоци со цел појасна комуникација со граѓаните. На нив се гледаа информации како тоа кои јавни објекти користат фосилни горива како енергенс, или како финансиските средства се распределуваат по маала. Најпозната мапа ни беше таа на која се гледаше како се издаваат дозволи за градба“, раскажа Белчева-Андреевска.
„Активизмот од надвор е важен за притисок, ама од внaтре е битен за да ги извади инстуитуциите од комфор зона, за да работат поинаку“, дополни Белчева-Андреевска.
На крајот на панелот, таа објасни зошто се нема откажано од борбата за јавниот простор.
„Јавниот простор во светот се дефинира како сликата за демократијата во општеството. Дали тој јавен простор што го имаме е навистина инклузивен? Дали можат граѓаните во него да се дружат, меѓугенерациски да се среќаваат? Дали го чувствуваат просторот како неудобен, небезбеден, нечист? Дали имаме ние такви јавни простори кои ги негуваме?“, заклучи Белчева-Андреевска.
Во вториот дел од конференцијата, на вториот панел се дискутираше на тема „Пркоси во алтернативната културна сцена“, каде говорниците повторно ги раскажаа своите приказни.
Андреј Медиќ Лазаревски, основач и уредник на „Култура Бета“, рече дека на стартот немале идеја за иницијатива со активистички карактер, ниту дека ќе дејствуваат на широко поле. Особено зашто почнале како аматерски театар, кој поради пандемијата се преселил онлајн, за потоа да почнат да собираат поезија, проза, фотографии, ликовна уметност и да претставуваат младинско творештво.
„Кога почнавме со младински колумни, тоа беше клучно за ‘Култура Бета’ да добие активистички момент. Прво меѓу себе, а потоа и како тим дискутиравме она што е важно – за создавање простор за култура. Заклучивме дека во тој простор мораме да вклучуваме што повеќе луѓе, да го отвораме, шириме, делиме. Заеднички да создаваме нешто убаво“, се присетува Медиќ Лазаревски.
„Култура Бета“ сега организира настани и собири од областа на културата, а воедно фрла светлина на младински проблесоци и отвора културно-социјални теми, важни за сите.
Неодамна ја отвори темата што го критикуваше нормализирањето на турбо-фолкот, се навраќа и на големи проблеми за загадениот воздух, хаосот во градскиот урбанизам, сообраќајот, па се’ до потребата од развој на критичко мислење.
„Погледнете ја новата Концепција која ја нуди Министерството за образование: сите општествено-хуманистички предмети од задолжителни се сведуваат на изборни. Значи, системски се подрива критичкото мислење. За овие проблеми треба да се зборува“, нагласи тој.
За Медиќ Лазаревски нема сомнеж дека без реотворањето на овие проблеми, на овие прашања, тие глатко ќе си поминат без никој да ги искоментира.
„И, потоа се сведуваме на затупено граѓанство кое не знае да искоментира нешто што е важно. Затоа давањето поддршка на млади луѓе, на критички освестени луѓе, кои се занимаваат со култура, уметност, со активистички прашања, е многу важно. Но, важно е тие прашања да допрат и до оние ја држат промената во рацете“, нагласи тој.
По него зборуваше Ивана Мирчевска, визуелна уметница, дел од колективот „Кула“ и една од организаторките на мултимедијалниот фестивал „Под земја полесно се дише“.
Мирчевска се наврати на почетоците на еден од најзабележителните супкултурни и андерграунд фестивали во Скопје. Тој обично опфаќа концерти, изложби, печатени уметнички изданија, односно културно инхалирање свежа продукција од областа на визуелните и музички уметности.
Воедно, уметниците имаат нешто да покажат, порачаат, критикуваат.
„На првиот феестивал, идејата беше да упатува критика кон тогашниот социо-политички контекст, а тоа е проектот ‘Скопје 2014’, на институциите што беа во служба на тој проект и на трошењето голем дел од буџетот само за идеолошка ‘уметност’. Воедно, Скопје стануваше еден од позагадените градови, што беше дополнителен аспект за кој сакавме да поставиме некаков дијалог“, раскажа Мирчевска.
Локацијата на овој самоодржлив фестивал е буквално под земја, во гаражите под „Плочник“. Таму се одржува веќе 10 години, со пауза само за пандемијата.
Доколку на стартот било само некаков „бунт“, според Мирчевска сега е и чувството на одговорност на „кулаши“ и сите учесници-културни работници што создаваат заедница.
„Одговорност кон општеството во кое живееме, меѓутоа и како потреба за некакво делување. Дека самите сме агенти и активно ги креираме условите во кои живееме. […] Она што ме прави горда е дека имаме заедница на пријатели, како поширока фамилија на фестивалот, која активно не’ поддржува и без да се организираме. Пример, се случува во сабота во 12 часот да се најдеме во гаражите, каде сами доаѓаат луѓе да ни помогнат да ги наместиме делата. Таквата спонтаност и самоиницијативност доаѓа од изградената синергија помеѓу фестивалот, градот и културната уметничка сцена“, рече таа.
На панелот на „КритикУм“ зборуваше и Билјана Димитрова. Таа е активистка, уметница, едукаторка. Дел е од дружината на „Колектив Ветерница“ и „Партизанска Штампа“, еден хибрид на автономен културен центар кој се занимава со перформативни и визуелни уметности, но и во доменот на она што се вика ангажирана уметност.
Се присетува, нејзините почетоци се некаде со „Фрик фестивал“, на отворање прашања за квир културата, напуштените простори, воопшто на културата… за потоа да се вклучи и во јавната иницијатива „УРА“.
Тоа била урбана работна акција со цел да се завземе просторот на месната заедница „Тафталиџе“. Односно, преку самоорганизираност да се култивира напуштениот простор, да се пополни со содржини кои му недостасуваат на локалното население.
„Почетоците се врзани со некакво незадоволство. Ни требаше простор каде можеме да зборуваме гласно, каде можеме да се чувствуваме дека правиме некаква промена. […] За некои прашања сме премногу фини. Дозволуваме да не’ газат, да губиме некои битки, чисто од некаков менталитет, воспитување, скромност, наивност, доброчудност… Можеби за некои прашања треба да бидеме и поборбени за да направиме некаква промена во запчаниците кои ги вртат нештата“, посочи Димитрова, дополнувајќи дека понекогаш попатно се разочаруваме или правиме грешки, но тие грешки се потребни.
„Тоа е животот, мора да има лузни, мора да има несовршености за да видиме дека навистина бил живот. Така и ние, идентитетот на ‘Партизанска’ ќе се препознае во иднина, бидејќи има грешка во печатењето – затоа тогаш велиме ‘таа графика ќе биде поскапа’. Некогаш од грешките се стигнува до идеја која може да значи промена“, рече таа.
Освен што Димитрова денес е активна преку работилницата за сито печат, поттикнува независна уметност надвор од трендовските рамки, независно издаваштво преку саемот „ФИЈУК“, таа се бори и за нови инклузивни пракси.
Со „Колектив Ветерница“/„Партизанска штампа“ работи со деца со типичен и атипичен развој, исто така и со возрасни. Организираат перформанси, хорови, го снимаа и филмот „Чудата во земјата на Алисите“. Заедно го туркаат инклузивниот ансамбл за да може да се ослободи од „стакленото ѕвоно“, учесниците да се препознаат како релевантни творци, да бидат свесни, да кажуваат што сакаат, што им смета…
„Уметноста е најсилна алатка која може да ни послужи, да даде снага и на различните дека можат нешто да допринесат. Можеби не можеме да ја изградиме ‘Ајфеловата кула’, но можеме да направиме нешто вредно на нашиот свет и на луѓето со кои живееме. За утре да се разбудиме и да имаме повторно сила да се соочиме со себеси“, кажа Димитрова.
***
Конференцијата „КритикУМ“ трае два денови. Пред да започнат панел-дискусиите, првиот ден беше изразена поддршка за српските студенти во блокада, кои повикаа на генерален штрајк во државата. Тие исто изразија поддршка за граѓаните кои учествувале на едукацијата на „Ерсте фондација“ во Белград, кои биле уапсени и им било забрането влез во државата една година поради тоа што било проценето дека претставуваат „безбедносен ризик“ за Србија. Меѓу уапсените имало и македонски граѓанин, Искра Росо, извршна директорка на здружението на граѓани за поддршка на лица со попреченост „Солем“.
Првиот ден беше финализиран со настап на бендот „Кокиче“, во духот на подржување и изложување на алтернативната култура. Вториот ден (денес, сабота 25 јануари), конференцијата излегува од стандардниот формат и се одржува интерактивната прошетка „Скопје, големото бегство“.
Борјан Гаговски и Бојан Шашевски
Фото: Радио МОФ -
Pa aktivizëm dhe kritikë nuk do të ketë ajër, hapësira publike dhe kulturë
Iniciativat qytetare, aktiviste dhe kulturore janë të rëndësishme për ngritjen e vetëdijes së cilësisë së jetës, për ndryshimet duke filluar nga lagjet, komunat e më pas edhe në nivel të gjithë shtetit. Aktivizmi ndoshta ndonjëherë zhgënjen, ose iniciativat nuk japin frytet “brenda natës”, por aktivizmi dhe qasja kritike i ndryshon komunitetet, i çojnë përpara, krah për krah me vetiniciativën dhe veprimin kolektiv.
Konferenca për aktivizëm qytetar “KritikUM”, e organizuar nga Shoqata për zhvillim edukativ “Ekvalis” ofroi një sërë temash për reflektim dhe diskutim, përmes përvojës së aktivistëve të ndryshëm dhe punonjësve të kulturës – të gjithë luftëtarë në fushën e tyre.
Ngjarja u mbajt në “Laboratorium”, ku fillimisht në panel u fol për “Vizione qytetare për qytetin: Në mbrojtje të ajrit, ujit dhe hapësirës publike”.
Bllagivac Sabovleviq – Stoimenova, e cila ka qenë e përfshirë në lëvizjen qytetare për bllokadë të deponisë së Koçanit, tregoi se Koçani ka një histori të gjatë të ndotjes. Në vitin 2017 është hapur fabrika “Pejper mill”, e cila kërcënonte seriozisht cilësinë e ajrit në qytet. Megjithatë, pas protestive, fabrika është mbyllur.
Por, problemi i vërtetë i ndotjes në qytet është krijuar në vitin 2022, kur deponia e qytetit u shndërrua në rajonale – pas çka shpejtë u bë e qartë se, ajo nuk ka kapacitet për aq shumë mbeturina.
“Nga nëntori i vitit 2022, përfshirë gjithë vitin 2023, qytetarët e Koçanit përjetuan golgotë. Ishte festë për Koçanin kur nuk punonte deponia. Posaçërisht në verë, kur i kishim dritaret dhe dyert e hapura. Në Koçan na vritnin pa plumb”, tha eko – aktivistja.
Qytetarët posaçërisht u tronditën kur mësuan se, pothuajse 8.000 qytetarë në qytet kanë pasur ndonjë lloj të sëmundjeve respiratore.
Në tetor 2024, qytetarët e Koçanit vendosën t’i ndërmarrin gjërat në duart e tyre. Ata organizuan protestë 16 ditore, e cila zgjati pa ndalesë. Ata u stacionuan aty ku duhej të kalonin veturat të cilat sillnin mbeturina në deponi.
“Në çdo moment kishte nga 50 deri në 1000 persona në protestë. Shumë të rinj morën pjesë në protestë, në mesin e të cilëve edhe muzikantë të cilët organizuan koncert të improvizuar. Gjëja kryesore është se në protestë morën pjesë edhe dy këshilltarë”, tha ajo.
Më 13 nëntor, të gjithë 19 këshilltarët njëzëri vendosën që deponia të ndërpresë punën.
“Qytetari maqedonas është tolerant. Gjindemi dhe jetojmë. Por, bëhej fjalë për shëndet dhe jetë. Këtu thamë stop”, tha Sabovleviq – Stoimenova, pas çka mori duartrokitje.
Sabovleviq – Stoimenova inkurajoi të rinjtë të mos rrinë të qetë kur përballen me padrejtësi, se duhet të luftojnë zëshëm për qëndrimet e tyre. Ajo komentoi se, pas protestës, i gjithë procesi i ndërprerjes së djegies në deponi ka zgjatur vetëm tre ditë në këshill.
“Kur qytetari kërkon diçka me forcë, mund të ndryshohet. Ndërsa kur bëjmë thirrje për ndërgjegjie, prolongojmë”, theksoi Saboleviq – Stoimenova.
Në fund, eko – aktivistja nga Koçani përkujtoi publikun se, zyrtarët publikë janë këtu për nevojat tona.
“Unë nuk jam shumë i arsimuar në aspektin politik, por e di që kryetari është në shërbimin tim. Marrin rroga zyrtare për të ngrënë nëpër pijetore? Le të hanë nëpër pijetore, por më parë duhet të bëjnë atë që u duhet për ne. Jini mendjemëdhenj mbi çdo autoritet. Ne duhet të jemi korrigjuesi i tyre për të gjitha vendimet potencialisht shkatërruese”, tha Sabovljevic-Stoimenova.
Në panelin e diskutimit foli edhe Edi Fërcovski, aktivist dhe biolog i ri, i cili mori pjesë në programin e vitit të kaluar “Eqvalis” për hartimin e shatërvaneve publike në kryeqytet.
“Ne kemi bërë fotografi të 120 çezmave në qytet, 40 prej të cilave ishin jofunksionale”, thotë Fërcovski për rezultatet e aksionit.
Fërcovsk komentoi se çezmat jofunksionale më pas përdoren shpesh si kosha mbeturinash apo tavëll. “Equalis” ka dërguar kërkesë në Qytetin e Shkupit për riparimin e çezmave, por nuk kanë marrë përgjigje.
“Edhe pse mund të tingëllojë si një gjë e vogël, unë mendoj se qëndrimi ynë ndaj hapësirës publike mund të ndryshojë shumë nëse do të funksiononin më shumë çezma – mendoj se pothuajse të gjithë ne kemi një rubinet të preferuar të lagjes, e cila ndoshta nuk funksionon më.” – tha Fërcovski
Në panel foli edhe Jana Belçeva-Andreevska, dikur pjesë e lëvizjes bazë “Në mbrojtje të Debar Maalo”. Aktivistët dhe vendasit ishin të indinjuar nga plani urbanistik në Qendër, i cili pothuajse nuk linte hapësirë publike për qytetarët.
“Faji i atyre që bartin planet është i madh. Por a dështon profesioni i planifikuesit apo është një sistem anijesh të lidhura, ku institucionet dhe drejtësia punojnë në dobi të pak kujt në dëm të të shumtëve?”, pyeti ajo.
Krahas përfshirjes në lëvizjen “Në mbrojtje të Debar Maalos”, Belçeva-Andreevska është edhe ish-këshilltare në komunën Qendër, në kuadër të “Shans për Qendrën”.
“Shpesh herë vendimet dhe propozimet tona pranoheshin me tallje, ose relativizoheshin. Por kjo nuk na demoralizon. Përkundrazi, anëtarët e “Shans për Qendrëm” bënë harta nga të dhënat e hapura për të komunikuar më qartë me qytetarët. Ata treguan informacione të tilla si se cilat objekte publike përdorin lëndë djegëse fosile si energji, ose si shpërndahen burimet financiare sipas lagjeve. Harta më e njohur ka qenë ajo në të cilën janë lëshuar lejet e ndërtimit”, tha Belçeva-Andreevska.
“Aktivizmi nga jashtë është i rëndësishëm për presion, por nga brenda është me rëndësi që institucionet të dalin nga zona e komfortit, të punojnë ndryshe”, shtoi Belçeva-Andreevska.
Në fund të panelit, ajo sqaroi se, pse nuk është dorëhequr nga lufta për hapësirën publike.
“Hapësira publike në botë përkufizohet si imazh i demokracisë në shoqëri. A është vërtet gjithëpërfshirëse ajo hapësirë publike që kemi? A mund të socializohen qytetarët në të, të ketë takime ndërmjet brezave? A e ndiejnë hapësirën si të pakëndshme, të pasigurt, të papastër? A kemi hapësira të tilla publike që i duam?”, përfundoi Belçeva-Andreevska.
Në pjesën e dytë të konferencës, paneli i dytë diskutoi mbi temën “Sfidimi në skenën alternative kulturore”, ku folësit treguan sërish historitë e tyre.
Andrej Mediç Lazarevski, themelues dhe redaktor i “Kultura Beta”, tha se në fillim nuk e kishin idenë për një iniciativë me karakter aktivist dhe as që do të vepronin në një fushë të gjerë. Aq më tepër që ata filluan si një teatër amator, i cili u zhvendos në internet për shkak të pandemisë, dhe më pas filluan të mbledhin poezi, prozë, fotografi, art figurativ dhe të prezantojnë krijimtarinë rinore.
“Kur filluam me kolumna rinore, ishte e rëndësishme që ‘Kultura Beta’ të kishte një moment të aktivizmit. Fillimisht mes nesh, dhe më pas si ekip, diskutuam atë që është e rëndësishme – për krijimin e një hapësire për kulturën. Konkluduam se në atë hapësirëduhet të përfshijmë sa më shumë njerëz, ta hapim, ta zgjerojmë, ta ndajmë. Le të krijojmë diçka të bukur së bashku”, kujton Mediç Lazarevski.
Tashmë “Kultura Beta” organizon evente dhe tubime në fushën e kulturës, e njëkohësisht hedh dritë mbi shkëndijat rinore dhe hap tema kulturore e sociale, të rëndësishme për të gjithë.
Së fundmi ai hapi temën që kritikonte normalizimin e turbofolkut, flet edhe rreth problemeve të mëdha të ajrit të ndotur, kaosit urbanistik, trafikut e deri tek nevoja për të zhvilluar një opinion kritik.
“Shikoni konceptin e ri të ofruar nga Ministria e Arsimit: të gjitha lëndët social-humaniste reduktohen nga të detyrueshme në fakultative. Pra, opinioni kritik cenohet sistematikisht. Për këto probleme duhet folur”, theksoi ai.
Për Mediç Lazarevskin, nuk ka dyshim se pa rihapjen e këtyre problemeve, këtyre çështjeve, ato do të kalojnë pa probleme, pa i komentuar askush.
“Dhe pastaj bëhemi qytetari e shurdhër që nuk di të komentojë diçka që është e rëndësishme. Prandaj është shumë e rëndësishme dhënia e mbështetjes për të rinjtë, për njerëz të ndërgjegjshëm kritik, që merren me kulturë, art, me çështje aktiviste. Por është e rëndësishme që ato pyetje të arrijnë tek ata që e kanë në dorë ndryshimin”, theksoi ai.
Pas tij foli Ivana Mirçevska, artiste vizuele, pjesë e kolektivit “Kulla” dhe njëra nga organizatoret e festivalit multimedial “Nën tokë është më e lehtë frymëmarrja”
Mirçevska foli për fillimet e një prej festivaleve më të shquara subkulturore dhe underground në Shkup. Ai yakonisht përfshin koncerte, ekspozita, botime të artit të printuar ose inhalim kulturor të prodhimit të freskët në fushën e arteve vizuale dhe muzikore.
Në të njëjtën kohë, artistët kanë diçka për të treguar, për të përcjellë, për të kritikuar.
“Në festivalin e parë ideja ishte të kritikohej konteksti socio-politik i kohës, që ishte projekti ‘Shkupi 2014’, institucionet që ishin në shërbim të atij projekti dhe shpenzimi i një pjese të madhe të buxhetit vetëm mbi “artin” ideologjik”. Në të njëjtën kohë Shkupi po bëhej një nga qytetet më të ndotura, që ishte një aspekt shtesë për të cilin donim të krijonim një lloj dialogu”, tha Mirçevska.
Vendndodhja e këtij festivali të vetë-qëndrueshëm është tekstualisht nën tokë, në garazhet nën “Plocnik”. Aty mbahet prej 10 vitesh, me pushim vetëm gjatë pandemisë.
Nëse në fillim kishte vetëm një lloj “rebelimi”, sipas Mirçevskës, tani ka edhe ndjenjën e përgjegjësisë nga ana e të gjithë pjesëmarrësve-punonjësve të kulturës që krijojnë një komunitet.
“Përgjegjësi ndaj shoqërisë ku jetojmë, por edhe si nevojë për një lloj veprimi. Se ne vetë jemi agjentë dhe krijojmë në mënyrë aktive kushtet në të cilat jetojmë. […] Ajo që më bën krenare është se kemi një komunitet miqsh, si një familje e gjerë në festival, të cilët na mbështesin aktivisht edhe pa e organizuar ne. Për shembull, ndodh që të shtunave në orën 12 të mesditës të gjendemi në garazhe, ku njerëzit vijnë të na ndihmojnë në vendosjen e punimeve. Një spontanitet dhe vetë-iniciativë e tillë vjen nga sinergjia e ndërtuar mes festivalit, qytetit dhe skenës së arteve kulturore”, tha ajo.
Në panelin e “KritikUm” ka folur edhe Biljana Dimitrova. Ajo është një aktiviste, një artiste, një pedagoge. Është pjesë e grupit të “Kolektiv Veternica” dhe “Partizanska Shtampa”, një hibrid i një qendre kulturore autonome që merret me artet performative dhe pamore, por edhe në domenin e asaj që quhet art i angazhuar.
Ajo përkujton se fillimet e saj ishin diku me “Freak Festival”, duke hapur pyetje për kulturën queer, hapësirat e braktisura, kulturën në përgjithësi… dhe më pas përfshirja në nismën publike “URA”.
Ishte një aksion i punës urbane që kishte për qëllim zënien e hapësirës së bashkësisë lokale “Taftalixhe”. Domethënë, nëpërmjet vetëorganizimit, të kultivohet hapësira e braktisur, të mbushet me përmbajtje që i mungon popullatës vendase.
“Fillimet janë të lidhura me një lloj pakënaqësie. Ne kishim nevojë për një hapësirë ku të mund të flisnim, ku mund të ndjeheshim sikur po bënim një lloj ndryshimi. […] Ne jemi shumë të mirë për disa çështje. Ne e lejojmë veten të na shkelin, të humbasim disa beteja, thjesht nga ndonjë mentalitet, edukatë, modesti, naivitet, mirëdashje… Ndoshta duhet të jemi më luftarak në disa çështje për të bërë një lloj ndryshimi në ingranazhet që i kthejnë gjërat”, theksoi Dimitrova, duke shtuar se ndonjëherë zhgënjehemi ose gabojmë gjatë rrugës, por ato gabime janë të nevojshme.
“Kjo është jeta, duhet të ketë plagë, duhet të ketë papërsosmëri që ne të shohim se ishte me të vërtetë jeta.Kështu edhe ne, identiteti i ‘Partizanes’ do të njihet në të ardhmen, sepse ka një gabim shtypi – prandaj themi ‘ajo grafik do të jetë më e shtrenjtë’. Ndonjëherë gabimet çojnë në një ide që mund të nënkuptojë ndryshim”, tha ajo.
Përveç që është aktive sot përmes punëtorisë së shtypshkronjës, inkurajimit të artit të pavarur jashtë kornizave të trendit, publikimit të pavarur përmes panairit “FIJUK”, Dimitrova lufton edhe për praktika të reja gjithëpërfshirëse.
Me “Kolektiv Veternica”/”Partizanska Shtampa” punon me fëmijë me zhvillim tipik dhe atipik, si dhe me të rritur. Ata organizojnë shfaqje, kore, madje edhe filmuan filmin “Çudirat në botën e Lizave”. Së bashku ata e shtyjnë ansamblin gjithëpërfshirës që të çlirohet nga “këmbana e qelqtë”, në mënyrë që pjesëmarrësit ta njohin veten si krijues përkatës, të ndërgjegjësohen, të thonë atë që duan, çfarë u pengon…
“Arti është vegla më e fuqishme e cila mund të na shërbejë, t’u japë forcë edhe atyre që janë të ndryshëm se mund të kontribuojnë për diçka. Ndoshta nuk mund ta ndërtojmë “Kullën e Ajfelit”, por mundemi të bëjmë diçka të vlefshme në botën tonë dhe për njerëzit me të cilët jetojmë. Që nesër të zgjohemi dhe përsëri të kemi fuqi për t’u përballur me veten”, tha Dimitrova.
***
Konferenca “KritikUM” zgjat dy ditë. Para se të fillonin panel diskutimet, në ditën e parë u shpreh mbështetje për studentët serbë në bllokadë, të cilët bënë thirrje për një grevë të përgjithshme në vend. Ata shprehën gjithashtu mbështetjen për qytetarët që morën pjesë në edukimin e Fondacionit Erste në Beograd, të cilët u arrestuan dhe u ndaluan të hyjnë në vend për një vit, sepse konsideroheshin se përbënin “rrezik sigurie” për Serbinë. Në mesin e të arrestuarve ishte edhe shtetasja e Maqedonisë, Iskra Roswso, drejtoreshë ekzekutive e shoqatës së qytetarëve për përkrahje të personave me aftësi të kufizuar “Solem”.
Dita e parë u finalizua me performancën e grupit “Kokiçe”, në frymën e mbështetjes dhe shfaqjes së kulturës alternative. Ditën e dytë (sot, e shtunë, 25 janar), konferenca del nga formati standard dhe mbahet shëtitja interaktive “Shkupi, ikja e madhe”.
Borjan Gagovski dhe Bojan Shashevski