Системот за спасување на планина зависен од доброволци и волонтери

Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“

  • На 10 февуари, минатата година, додека на Кајмакчалан се организира спасувачка акција за Калина и Александар, приватната Планинска спасителна служба, на Шара спасува двајца млади Французи кои залутале по патеките затрупани со снег. Облечени во дуксери и лесни јакни, со празен телефон, Французите губат контакт со цивилизација. За исчезнати, на бројот 195 ги пријавува нивен пријател, се потсетуваат во Центарот за управување со кризи (ЦУК).

    „Беше сабота, во 2.55 (попладне) ни стигна информација. Матеј Маневски ни пиша. Имам двајца пријатели од Франција, кои денеска се на Попова шапка. Ми се јавија, снемуваат батерија, се изгубени некаде на планината. Почнал да вее снег, има бура, тие се во паника, а ние не знаеме што да правиме“.

    Французите имаат среќа бидејќи членовите на приватната Планинска спасителна служба, кои во тој момент работат на одржување на ски-центарот Попова шапка, волонтерски излегуваат на терен. Раководителот на службата, Дарио Милошевиќ, искусен спасувач со над 700 интервенции, добро се сеќава на ланските настани.

    „Во овој случај немавме никаков контакт, имавме десет пати поголема планина од Кајмакчалан, имавме едно ЈПГ (слика) од сателит, со точка. Успеавме да ги извадиме координатите, во нула видливост, по ноќ, на најтежок терен каде и ратраци можеа да пропаднат, ние успеавме да ги извадиме двајцата момци“, се потсетува Милошевиќ.

    Но Калина и Александар ја немаа таа среќа. Калина имаше само 27 години. Александар 31. Милошевиќ е револтиран од тоа како е изведена спасувачката акција, но уште повеќе од фактот што во Македонија се уште не постои државна спасувачка служба за планина, иако три четвртини од земјава се планини. Првпат со ова се соочил пред две децении, кога гинат четворица негови другари, алпинисти, во лавина на Солунска глава.  Спасувањето луѓе и целиот систем, вели, зависи главно од доброволци.

    „Македонија за жал, во 2019 година, се уште нема државна планинска спасителна служба. Постојат неколку институции во државата кои тврдат дека го покриваат , но во пракса таквите нешта не функционираат. Многу често, во мојата пракса се случува токму тие центри да бидат оние кои ме повикуваат да дојдам да помогнам, затоа што во тој моментов нема кој да одговори на повикот, иако многу луѓе таму се запослени“, револтиран Милошевиќ.

    Центарот за управување со кризи вообичаено е првото место каде се пријавуваат загубените планинари. Нивна задача е да ги координираат спасувачките активности и да ги активираат службите, објаснува порпаролката Надица Вчкова.

    „Во случајот ако се работи за заглавено лице на планина, прво го известуваме Министерството за внатрешни работи, и ако е потребно да се ангажираат одредени специјални спасувачки тимови, здруженијата на спасувачи, Дирекцијата за заштита и спасување, Црвен крст.. И се планира начинот и координацијата како да се изведе таа акција,“ објаснува Вчкова.

    Сепак и од ЦУК потврдуваат дека системот за спасување се потпира на доброволците и на волонтерските здруженија, како Црвениот крст.

    „Освен Дирекцијата за заштита и спасување со своите тимови и Црвениот крст, тука се и планинарските дружтва кои неретко излегуваат во пресрет. Нормално дека ако се случи некоја комплицирана случка, ќе се изконсултираме со планинарските друштва, оние кои имаат стручни тимови за спасување. Работат волонтерски“, вели Вчкова.

    Арѓенд Чиљафи е дел од тимот за спасување на планина на Црвениот крст во Град Скопје. Тимот е составен од 10 планинари кои имаат поминато курс за прва помош. За викенди и празници дежураат во две станици, на Водно и во лето на Матка. Сите работат волонтерски.

    „На терен вие сте и тоа како присутни, но нема да преземете посериозни дејствија бидеќи не ви дозволуваат ниту знаењето, ниту опремата“, вели тој.

    Предупредува дека во земјава недостига посебна служба која во секој момент ќе биде подготвена да тргне во спасувачка акција.

    „Доколку ние би имале во државата спасителни служби под една капа, на 2-3 места во државата, би се дејствувало многу побрзо и поефикасно. Вака губиме драгоцено време“, додава Чиљафи.

    Од ЦУК велат дека за спасувачката акција на Кајмакчалан имале подготвено екипа, но се чекало бидејќи планинарите биле на грчка страна. За Дарио Милошевиќ пак е несфатливо, како е можно во 21 век, со активна телефонска врска, да се загубат животите на двајца млади планинари.

    „Државата нема преземено ништо по ова прашање. Јас ќе застанам сега одговорно и јавно го кажувам ова дека Калина и Александар, да беше пријавено веднаш, дури имаше време и да го подигнеме тимот од Попова шапка и да ги најдеме. Двајцата, можеа да бидат спасени“.

    Јасмина Јакимова

    *Прилогот првично е објавен во третото издание на емисијата Мегафон – Што се промени една година по трагедијата на Кајмакчалан?

     

  • Sistemi për shpëtim në mal i varur nga vullnetarë

    06/02/2019- LAJME, QYTETARË

    Më 10 shkurt, vitin e kaluar, përderisa në Kajmakçallan organizohej aksion shpëtimi për Kalinën dhe Aleksandrin, Shërbimi për Shpëtim Malor privat, në malin Sharr shpëtoi dy francezë të rinj të cilit kishin humbur nëpër shtigjet të mbuluara më borë.  Të veshur me xhupa dhe pallto të lehta, me telefon të zbrazur, francezët humbin kontakt me civilizimin.  Për të humbur në numrin 195 i paraqet një miku i tyre, kujtohen në Qendrën për Menaxhim me Kriza (QMK).

    “Ishte e shtunë, në ora 2.55 (pasdite) na mbërriti informata.  Na shkroi Matej Manevski.  Kam dy miq nga Franca, të cilët sot janë në Kodrën e Diellit.  Mu paraqitën, po ju harxhohet bateria, kanë humbur diku në mal. Ka filluar të bjerë borë, ata janë në panik, ndërsa ne nuk dimë çfarë të bëjmë”.

    Francezët kanë fat sepse anëtarët e Shërbimit privat malor për shpëtim, të cilët atë moment kanë punuar në mirëmbajtjen e ski qendrës në Kodrën e Diellit, në mënyrë vullnetare kanë dalë në terren.  Udhëheqësi i shërbimit, Dario Millosheviq, shpëtues me përvojë me mbi 700 intervenime, kujtohet mirë në ngjarjet e vitit të kaluar.

    “Në këtë rast nuk kishim asnjë kontakt, kishim mal dhjetë herë më të madh nga Kajmakçallani, kishim një JPG (fotografi) nga sateliti, me pika. Ia dolëm të nxjerrin koordinatat, me zero shikueshmëri, natën, në terrenin më të vështirë ku edhe gjurmues kanë mundur të dështojnë, ne patëm sukses t’i nxjerrim djemtë”, kujtohet Millosheviq.

    Por Kalina dhe Aleksandar nuk e kishin këtë fat. Kalina ishte vetëm 27 vjeç.  Aleksandar 31. Millosheviq është i revoltuar nga ajo se si është realizuar aksioni i shpëtimit, por edhe më tepër nga fakti se në Maqedoni ende nuk ekziston shërbim shtetëror për shpëtim ne mal, edhe pse tre të katërtat e vendin janë male.  Për herë të parë me këtë është përballuar para dy dekada, kur humbin jetën katër shokë të tij, alpinistë, në ortak bore në Sollunska gllava.   Shpëtimi i njerëzve dhe i gjithë sistemi, thotë, varet kryesisht nga vullnetarë.

    “Për fat të keq Maqedonia, në vitin 2009 ende nuk ka shërbim shtetëror për shpëtim në mal.  Ekzistojnë disa institucione në shtet të cilat pohojnë se e mbulojnë këtë, por në praktikë gjërat e këtilla nuk funksionojnë.  Shumë shpesh, në praktikën time ndodh pikërisht ato qendra të jenë ato të cilat më thërrasin të vij të ndihmoj, sepse në atë moment nuk ka kush t’i përgjigjet thirrjes edhe pse ka shumë njerëz të punësuar atje.

    Qendra për Menaxhim me Kriza zakonisht është në vendi i parë ku paraqiten alpinistët e humbur.  Detyra e tyre është të koordinojnë aktivitetet për shpëtim dhe të aktivizojnë shërbimet, sqaron zëdhënësja Nadica Vçkova.

    “Në rastin nëse bëhet fjalë për person që ka ngecur në mal, fillimisht e njoftojmë Ministrinë e Punëve të Brendshme dhe nëse është e nevojshme të angazhohen ekipe speciale për shpëtim, shoqata të shpëtuesve, Drejtoria për Mbrojtje dhe Shpëtim, Kryqi i Kuq… Më pas planifikohet mënyra dhe koordinimi si të realizohet aksioni”, sqaron Vçkova.

    Megjithatë edhe nga QMK konfirmojnë se sistemi për shpëtim mbështetet në vullnetarë dhe shoqata vullnetare, si Kryqi i Kuq.

    “Përpos Drejtorisë për Mbrojtje dhe Shpëtim me ekipet e veta dhe Kryqi i Kuq, këtu janë edhe shoqatat e alpinistëve të cilat jo rrallë herë dalin në ndihmë.  Është normale se nëse ndodh ndonjë ngjarje e komplikuar, do të konsultohemi me shoqatat e alpinistëve, ata të cilët kanë ekipe profesionale për shpëtim.  Punojnë në mënyrë vullnetare”, thotë Vçkova.

    Argjend Çilafi është pjesë e ekipit për shpëtim në mal i Kryqit te Kuq të Qytetit Shkup.  Ekip përbëhet nga 10 alpinistë të cilët kanë kaluar kurs për ndihmë të parë.  Për fundjavë dhe festa bëjnë kujdestari në dy stacione, në Vodno dhe në verë edhe në Matkë.  Të gjithë punojnë në mënyrë vullnetare.

    “Në terren jeni të pranishëm ju, por nuk do të ndërmerrni veprime më serioze sepse nuk ju lejon as dija, as pajisja”, thotë ai.

    Tërheqin vërejtjen se në vend mungon shërbim i veçantë i cili në çdo çast do të jetë i gatshëm të niset në aksion për shpëtim.

    “Nëse ne do të kishim shërbim shtetëror për shpëtim nën një ombrellë, në 2- 3 vende në shtet, do të verohej shumë më shpejt dhe në mënyrë më efikase.  Kështu humbim kohë të çmuar”, shton Çilafi.

    Nga QMK thonë se për aksionin e shpëtimit në Kajmakçallan kanë pasur ekip të përgatitur, por është pritur sepse alpinistët kanë qenë në anën greke.  Për Dario Millosheviiq, nga ana tjetër nuk është e kuptueshme, si është e mundur në shekullin 21, me lidhje telefonike aktive, të humben jetët e dy alpinistëve të rinj.

    “Shteti nuk ka ndërmarrë asgjë në lidhje me këtë çështje.  Unë do të qëndroj tani dhe me përgjegjësi dhe publikisht do të them se Kalina dhe Aleksandar, të ishte paraqitur menjëherë, derisa kishte kohë dhe të formohej ekipi nga Kodra e Diellit do t’i kishim gjetur.  Të dy mund të shpëtonin”.

    Jasmina Jakimova

    *Storja fillimisht u publikua në edicionin e tretë të emisionit Megafon – Çfarë ndryshoi një vit pas tragjedisë në Kajmakçallan?