[Став] Зошто бегалците се бегалци, а не мигранти?

Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“

  • На 20 јуни, државите, Обединетите нации, предводени од Агенцијата за бегалци УНХЦР, невладините организации и поединците го одбележаа Светскиот ден на бегалците. Во Скопје, оваа година денот го одбележавме со концерт и активности во Градскиот парк. Дождот кој како завеса се спушти за време на настанот, на некој начин, го доживеавме како симболична врска со денот кој го одбележувавме.

    Утредента, со особен интерес ги читав написите во медиумите по повод Светскиот ден на бегалците. Се зачудив кога неколку медиуми имаа објавено ист наслов: „Светски ден на бегалците: Бројот на мигранти секоја година поголем за по неколку милиони“. Се почудив како е можно во истиот наслов да се мешаат термините бегалци и мигранти, а всушност се работи за бегалци. Тоа и ме поттикна да го напишам овој текст.

    Точно е дека бројот на бегалците е во постојан раст последниве години. На крајот на 2017 година, во светот имаше 25,4 милиони бегалци од вкупно 68,5 милиони присилно раселени лица, кои ги вклучуваат и лицата раселени во рамките на нивните држави. Бројот на бегалците порасна за 2,9 милиони за само една година и тоа нè загрижува сите. Но, проблемот на бегалците нема да се реши со нивно преименување во мигранти. Тие ќе продолжат да постојат и да страдаат, сите 25,4 милиони луѓе, од кои повеќе од половина се деца.

    Како веќе да немаа доволно проблеми со самото тоа што се бегалци, во денешно време бегалците се соочуваат со уште еден проблем – нивно неименување како бегалци, кое практично значи и непризнавање на основаноста на нивното бегство, што би можело да доведе до нивно враќање во земјата каде нивниот живот е загрозен.

    Бегалците се присилно раселени лица кои бегаат надвор од своите држави заради војна или заради живеење во страв за својот живот како резултат на дискриминација заради нивната припадност на одредена раса, вера, етничка припадност или одредена социјална група, или пак поради одредено политичко уверување. Реалноста е таква што бегалците не можат да остварат речиси ниедно од основните човекови права во земјата на потекло. Дури и најосновното право кое секоја држава првенствено им го гарантира на своите граѓани – правото на живот, на бегалците им е сериозно загрозено во нивната татковина.

    Во случај кога една држава не може да ја гарантира заштитата на своите граѓани, се активира механизмот на меѓународна заштита, односно другите држави од светот имаат прифатено дека ќе гарантираат заштита за бегалците кога ќе пристигнат на нивната територија.

    Три четвртини од државите во светот, вклучувајќи ги сите држави од Балканот, ги имаат ратификувано Конвенцијата од 1951г. и Протоколот од 1967г. за статусот на бегалците, а ратификацијата претставува јавна заложба и правна обврска. Сепак, заштитата и згрижувањето на бегалците не се само правна, туку и морална обврска на државите.

    Повторно, тоа што ме поттикна да го напишам овој текст е тоа што сум загрижена дека многу малку луѓе знаат дека неточното именување може бегалците да ги чини и живот. Разликата е што иако доста од мигрантите немаат голем избор во животот, тие сепак ги напуштаат своите држави во потрага по подобар живот и можат без поголем проблем да се вратат дома во секое време. Впрочем, сведоци сме дека доста наши сограѓани ја напуштаат државата од овие причини. Од друга страна, бегалците немаат таков избор. Тие се приморани да ја напуштат својата држава бидејќи ненапуштањето на нивната татковина значи ризик по нивниот живот и поради таквата закана по живот не можат и не смеат да бидат присилно вратени во своите држави. Со тоа, бегалците спаѓаат во групата присилно раселени лица, заедно со внатрешно раселените лица, бидејќи тие едноставно немаат избор и мораат да го напуштат својот дом.

    Кога вака ќе се погледнат нештата, именувањето на бегалците како мигранти изгледа многу неправично кон бегалците и тоа е точно.

    Јасно е дека бегалците немаат никаков избор – или ќе избегаат за да преживеат заедно со своите семејства или ќе останат да бидат повредувани, мачени, па дури и убиени.

    Од друга страна, ние имаме избор. Имаме избор точно да ги именуваме бегалците. Имаме избор и да ги поддржиме јавно и недвосмислено. Имаме избор да им помогнеме користејќи ги нашите способности и таленти. Имаме избор да им помогнеме тие да ги користат своите способности и таленти. Имаме избор да бидеме гласни поддржувачи на бегалците и да им се спротивставиме на оние кои свесно или несвесно ги поткопуваат нивните права, па макар и „само“ при нивното именување.

    Точното именување на бегалците е клучно бидејќи во терминот „бегалец“ се длабоко врежани нивните права. Кога им го одземаме терминот „бегалец“, на бегалците им ги одземаме нивните права и нивната заштита.

    Љубинка Брашнарска

    Службеник во Претставништвото на Високиот комесар за бегалци при Обединетите Нации, УНХЦР во Скопје

  • [Opinion] Pse refugjatët janë refugjatë dhe jo emigrantë?

    Më 20 qershor, Kombet e Bashkuara, të udhëhequra nga Agjencia për Refugjatë e UNHCR, OJQ-të dhe individët, shënuan Ditën Botërore të Refugjatëve. Në Shkup, këtë vit shënuam ditën me një koncert dhe aktivitete në Parkun e Qytetit. Shiu, i cili si një perde zbriti gjatë ngjarjes, në njëfarë mënyre e përjetuam si një lidhje simbolike me ditën që shënuam.

    Të nesërmen, i lexoja artikujt në media me një interes të veçantë me rastin e Ditës Botërore të Refugjatëve. U çudita kur disa media kishin botuar të njëjtin titull: “Dita Botërore e Refugjatëve: Numri i emigrantëve çdo vit rritet me disa milion. ” U çudita se si ishte e mundur që në të njëjtin titull të përziheshin termet refugjatë dhe emigrantë kur në të vërtetë bëhet fjalë për refugjatë. Kjo më nxiti ta shkruaja këtë tekst.

    Është e vërtetë se numri i refugjatëve është në rritje të vazhdueshme gjatë viteve të fundit. Në fund të vitit 2017, në botë ishin 25,4 milion refugjatë nga gjithsej 68,5 milionë persona të zhvendosur me forcë, që i përfshinë edhe personat e zhvendosur brenda vendeve të tyre. Numri i refugjatëve u rrit me 2,9 milion në vetëm një vit dhe kjo na shqetëson të gjithë. Por problemi i refugjatëve nuk do të zgjidhet duke i riemëruar në emigrantë. Ata do të vazhdojnë të ekzistojnë dhe të vuajnë, të gjithë 25,4 milion njerëz, më shumë se gjysma e të cilëve janë fëmijë.

    Sikur ata të mos kishin probleme të mjaftueshme me faktin se janë refugjatë, tani përballen me një problem tjetër – mos emërtimin e tyre si refugjatë, që praktikisht nënkupton mosnjohjen e arsyes së ikjes së tyre, gjë që mund të çojë në kthimin e tyre në vend ku jetët e tyre janë të rrezikuara.

    Refugjatët janë perona të zhvendosur me forcë që ikin nga vendet e tyre për shkak të luftës ose për të shkak të jetuarit në frikë për jetën e tyre si rezultat i diskriminimit për shkak të përkatësisë së tyre të racës, fesë, etnisë apo grupi të veçantë shoqëror ose për shkak të bindjeve të caktuara politike. Realiteti është i tillë që refugjatët nuk mund të arrijnë pothuajse asnjë nga të drejtat themelore njerëzore në vendin e origjinës. Madje edhe e drejta më themelore që secili shtet i garanton qytetarëve të saj – të drejtën për jetë, refugjatëve u është e kërcënuar seriozisht në atdheun e tyre.

    Në rast se një shtet nuk mund të garantojë mbrojtjen e shtetasve të saj, aktivizohet mekanizmi i mbrojtjes ndërkombëtare, domethënë vendet e tjera të botës kanë pranuar se do të garantojnë mbrojtje për refugjatët kur arrijnë në territorin e tyre.

    Tre të katërtat e vendeve të botës, përfshirë të gjitha vendet e Ballkanit, kanë ratifikuar Konventën e vitit 1951. dhe Protokolli i vitit 1967 mbi statusin e refugjatëve dhe ratifikimi paraqet një angazhim publik dhe detyrim ligjor. Megjithatë, mbrojtja dhe kujdesi i refugjatëve nuk është vetëm detyrim ligjor, por edhe detyrim moral i shteteve.

    Përsëri, ajo që më bëri ta shkruaj këtë tekst është se jam e shqetësuar që shumë pak njerëz e dinë se emërtimi i pasaktë mund t’i kushtoj refugjatëve një jetë. Dallimi është se ndonëse shumë emigrantë nuk kanë zgjedhje të mirë në jetë, ata ende i lënë vendet e tyre në kërkim të një jete më të mirë dhe ata mund të kthehen në shtëpi pa ndonjë problem në çdo kohë. Në fakt, po dëshmojmë se shumë nga bashkëqytetarët tanë po largohen nga vendi për këto arsye. Nga ana tjetër, refugjatët nuk kanë zgjedhje të tillë. Ata janë të detyruar të largohen nga vendi i tyre, sepse mos lëshimi i atdheut të tyre do të thotë rrezik për jetën e tyre dhe për shkak të një kërcënimi të tillë ndaj jetës nuk munden dhe nuk duhet të kthehen me forcë në vendet e tyre. Kështu, refugjatët bien në grupin e personave të zhvendosur me forcë, së bashku me personat e zhvendosur brenda vendit, sepse ata thjesht nuk kanë zgjedhje dhe duhet të largohen nga shtëpitë e tyre.

    Kur gjërat vështrohen në këtë mënyrë, emërimi i refugjatëve si emigrantë duket shumë i padrejtë për refugjatët dhe kjo është e vërtetë.

    Është e qartë se refugjatët nuk kanë asnjë zgjedhje – ose do të ikin për të mbijetuar së bashku me familjet e tyre ose mbeten të jenë të lënduar, të torturuar apo edhe të vrarë.

    Nga ana tjetër, ne kemi zgjedhje. Ne kemi zgjedhje për t’i emërtuar saktësisht refugjatët. Ne kemi zgjedhje dhe t’i mbështesim ata publikisht dhe pa mëdyshje. Ne kemi zgjedhjen për t’i ndihmuar duke përdorur aftësitë dhe talentet tona. Ne kemi zgjedhjen për t’i ndihmuar duke përdorur aftësitë dhe talentet tona. Ne kemi zgjedhje të jemi përkrahës të fortë të refugjatëve dhe të kundërshtojmë ata që me vetëdije ose pa vetëdije dëmtojnë të drejtat e tyre madje “vetëm” gjatë emërimit të tyre.

    Emërimi i saktë i refugjatëve është vendimtar, sepse termi “refugjat” është thellësisht i përfshirë në të drejtat e tyre. Kur ja heqim termin “refugjat”, refugjatët janë të privuar nga të drejtat dhe mbrojtja e tyre.

    Ljubinka Brashnarska

    Nëpunës në Përfaqësinë e Komisionarit të Lartë për Refugjatë të Kombeve të Bashkuara, UNHCR në Shkup