[Видео] Граѓанските иницијативи се доказ за будењето на едно општество

Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“

  • Граѓанските движења, иницијативи и групи се потврда дека луѓето се будат и повеќе не се плашат да го искажат својот глас. Но, борбата е процес кој трае бесконечно, бидејќи целите се менуваат, а тоа повлекува и системско-општествена промена. Ова е еден од заклучоците на синоќешната панел дискусија насловена „Секој ден во 6“, во организација на Радио МОФ, по повод шесттиот роденден.

    Како што притисоците и етикетирањата се зголемуваат, така е важно здружената граѓанска ангажираност да опстане, сметаат претставници на повеќе иницијативи кои делуваа изминатите години.

    „Излеговме од комфорната зона, почнавме критички да размислуваме и проактивно да делуваме“, смета Александар Донев, кој нагласи дека неговиот бунтовен дух се родил со движењето Плоштад Слобода, кое беше против изградбата на верски објект насред плоштадот во Скопје.

    „Убаво ќе беше да бидевме тивки толку години од што ни е убаво, но ние бевме тивки, а не ни беше убаво“, додаде тој.

    Според него, сите движења се поврзани, но вредностите се тие кои треба одново да се изградат. Тој смета дека луѓето го поминаа најтешкиот дел, да покажат со прст кон инстиуциите, славејќи ја разноликоста.

    „Мислам дека сме разбудени повеќе од кога било и постои потенцијал да имаме вистинска критична маса, но ни фали оној дел кога тоа проактивно, или организирано ќе издејствуваме“, смета тој.

    На ова се надоврза Филип Јовановски од иницијативата „Го сакам ГТЦ“, која се спротивстави на внесување на барок во овој култен објект. Тој вели дека трговскиот центар им даде искуство на активистите, но нагласи дека борбата не е готова.

    „Власта не го направи ГТЦ, но направи сè одоколу и со тоа ни даваат до знаење дека газат, дека работите се сè уште под нивна контрола“, рече тој.

    „ГТЦ е битен стратешки објект, спојува делови од градот , место каде илјадници луѓе минуваат дневно, сите имаат некакви спомени и носталгија. На таа карта можевме да мотивираме повеќе граѓани, наместо борбата против власта“, додаде Јовановски.

    Истакна дека целата процедура поминала нетранспарентно, без јавна расправа, со избор на едно победничко решение од вкупно три, и тоа преку тендер, наместо преку архитектонски конкурс.

    Но, победата не секогаш доаѓа од големите движења, тоа го покажаа граѓаните од Карпош 4. Тие спонтано се здружија летото во 2015 година во знак на револт против новиот ДУП, според кој требаше да се изградат повеќе згради. Слободан Михајловски, жител и член на иницијативата појасни дека властите се обиделе да протнат ДУП кој за инвеститорите е добар бизнис, но спротивен од интересите на нивните жители.

    „Сите овие неформални движења покажаа дека луѓето повеќе не се плашат да излезат и да го кренат својот глас“, заклучи тој.

    Нив, како што рече, ги спои само една работа – нивната населба. Според него, самите граѓани успеале да го одржат до денес своето јадро и дух.

    Но, она на коешто сега треба да се обрати внимание, смета Михајловски, е огромното загадување. Карпош 4 е една од најзагадените населби, па токму затоа потребни се долготрајни решенија.

    Токму за конкретните решенија зборуваше Артан Садику од движењето „Солидарност“. Според него, потребни се коренски промени во општеството.

    „Солидарноста за мене е системско општествена промена. Ако ние сакаме подемократско општество ќе се потрудиме правилата на тоа општество да ги направиме еднакви за сите, а не солидарност откако сме го прифатиле општеството кое цело време ќе ги дефинира обесправени, па ние на некој начин ќе се потрудиме да им помогнеме“, смета Садику.

    „Но, не значи дека борејќи се против отпорот, треба да се создаде контрадиктатура, исто како другата страна, бидејќи непријателот нè има дотерано до ѕидот и сега секое критичко мислење значи предавство. Таа култура која ја наметната од страна на власта мислам дека ќе биде многу тажно ако почнува да се негува кај круговите кои барем себеси се нарекуваат прогресивни, или борци за права и слобода“, подвлече тој.

    За иницијативата и борбата за ослободување на новинарот Томислав Кежаровски, зборуваше новинарката Кристина Озимец. Според неа, ова се случувало во период кога општеството било потивко, кога стравот и паранојата од казните за секој што размислува различно биле поголеми.

    „За мене тоа време беше потешко, бидејќи денес ако ништо друго разговараме многу поотворено за некои работи, иако се разбира, сè уште е тешко“, рече таа, нагласувајќи дека тие ги немале Шарената револуција и студентските протести како претходнци на општественото будење.

    „Новинарите како и во секој режим, при секоја опресивна власт, беа први на удар. Тој удар, за разлика од некои други сектори во општество траеја многу подолго“, смета Озимец, потсетувајќи на затворањето на телевизијата А1 и исфрлањето на новинарите од Собрание.

    Според неа, на новинарите тогаш им помогнале две грешки на властите – прво, носењето во Шутка на Кежаровски, сред ноќ и пред неговото семејство, со прекумерно полициско обезбедување. Потоа, инцидентите за време на протестот пред Музејот на ВМРО.

    „Со бомбите новинарите добија потврда за стотици работи за кои пишуваа многу години претходно, а за кои потоа слушнавме доста пластично преку разговорите. Можеби на јавноста не ѝ беа доволен доказ новинарските истражувања, па бомбите беа друг начин на доказ“.

    Македонското општество доби значително будење на својот активистички дух преку „пролетта“ кои студентите и средношколците ја донесоа.

    Студентскиот и Средношколскиот пленум ја отргнаа сликата дека младите се апатични и ја разнишаа сигурноста што ја имаа властите, смета Исмет Шабановиќ, студент на Драмскиот факултет, кој првпат започна да делува како средношколец, за сега да го претставува Студентскиот пленум.

    Но, тој потенцираше дека активностите како бојкот на наставата и кампувањето пред Министерството за образование, биле одлуки кои тлееле два месеци пред да се остварат.

    „Ние го бојкотиравме образованиот систем шест недели, од кои три беа пред МОН, но самиот акт каде деца од 16-17 години до толку се свесни самите да ја преземат акцијата, тоа е мислам најуспешниот сегмент од делувањто на пленумите…Од денешна дистанца нема промени од зацртаните идеи, но се создаде активна младина“, заклучи тој.

    Во продолжение, може да ја проследете целата панел дискусија.

    Е.П.

  • [Video] Iniciativat qytetare janë pronë për zgjimin e një shoqërie

     

    Lëvizjet qytetare, iniciativat dhe grupet janë konfirmim se njerëzit zgjohen dhe nuk tremben më, të shprehin mendimin e tyre. Por, lufta është një proces i cili zgjat pa fund, sepse qëllimet ndryshohen, ndërsa kjo tërheq edhe ndryshim sistemor – shoqëror.  Ky është një nga përfundimet që u nxor gjatë panel diskutimit të mbrëmshëm që u quajt “Çdo ditë në 6″, në organizim të Radio MOF, me rastin e ditëlindjes së gjashtë.

    Siç rriten presionet dhe etiketimet, po në të njëjtën mënyrë, është me rëndësi angazhimi i bashkuar i shoqatave qytetare që të mbijetojnë, konsiderojnë përfaqësues të më shumë iniciativave të cilat kanë vepruar vitet e kaluara.

    “Dolëm nga zona e komfortë, filluam të mendojmë në mënyrë kritike dhe filluam të veprojmë në mënyrë proaktive”, konsideron Aleksandar Donev, i cili theksoi se shpirti i tij rebel, ka lindur me lëvizjen Sheshi Liria (Slloboda), e cila ishte kundër ndërtimit të objektit fetar në mes të sheshit në Shkup.

    “Do të ishte bukur të ishim të qetë  kaq vite ngaqë e kemi mirë, por ne  ishim të qetë, ndërsa nuk e kishim mirë”, shtoj ai.

    Sipas tij, të gjitha lëvizjet janë të lidhura, por vlerat janë ato të cilat duhet të ndërtohen përsëri. Ai mendon se njerëzit e kaluan pjesën më të vështire, të tregojnë me gisht nga institucionet, duke kremtuar lloj – llojshmërinë.

    “Mendoj se jemi të zgjuar më tepër se kurdo qoftë dhe ekziston potencial të kemi masë kritike, por na mungon ajo pjesë kur kjo gjë në mënyrë proaktive, pse të organizuar do ta realizojmë”, konsideron ai.

    Kësaj iu ndërlidh Filip Jovanovski nga iniciativa “E dua GTC”, i cili iu kundërvu vendosjes së barokut në këtë objekt kult.  Ai thotë se qendra tregtare u dha përvojë aktivistëve, por theksoi se lufta nuk është gati.

    “Pushteti nuk e bëri GTC- QTQ, por bëri gjithçka përreth dhe me këtë na e bëjnë me dije se shkelin, se punët ende janë nën kontrollin e tyre”, tha ai.

    “QTQ- GTC është objekt i rëndësishëm strategjik, lidh pjesë të qytetit, vend ku mijëra njerëz kalojnë për ditë, të gjithë kanë kujtime dhe nostalgji.  Në atë kartë mundëm ti motivojmë më shumë qytetarë, në vend luftën kundër pushtetit”, shtoi Jovanovski.

    Theksoi se e gjithë procedura ka kaluar në mënyrë jo transparente, pa debat publik, me zgjedhjen e një zgjidhje fituese nga gjithsej tre, edhe kjo nëpërmjet tenderit, në vend me konkurs arkitektonik.

    Por, fitorja jo çdo herë vjen nga lëvizjet e mëdha, këtë e vërtetuan qytetarët e Karposh 4. Ata në mënyrë spontane u bashkuan verën e vitit 2015, në shenjë revolte kundër PDU të ri, sipas së cilit duhet të ndërtoheshin më tepër ndërtesa.  Sllobodan Mihajllovski, banor dhe anëtar i iniciativës sqaroi se pushtetarët janë përpjekur të kontrabandojnë PDU-në, i cili për investuesit është biznes i mirë, por në kundërshtim me interesat e banorëve të tyre.

    “Të gjitha këto lëvizje jo formale treguan se njerëzit nuk kanë frikë më të dalin dhe të ngrenë zërin e tyre”, përfundoi ai.

    Ata, siç tha, i bashkoi vetëm një gjë – lagjja e tyre.  Sipas tij, vetë qytetarët ia kanë dalë që deri në ditën e sotme rruajnë bërthamën dhe shpirtin e tyre.

    Por, asaj së cilës duhet ti kushtojmë vëmendje, konsideron Mihajllovski, është ndotja e madhe.  Karposh 4 është një nga lagjet më të ndotura, dhe pikërisht prandaj nevojiten zgjidhje afatgjata.

    Pikërisht për zgjidhje konkrete foli Artan Sadiku nga lëvizja “Solidariteti”.  Sipas tij, nevojiten ndryshime rrënjësore në shoqëri.

    “Solidariteti për mua është ndryshim shoqëror sistemor.  Nëse ne duam shoqëri më demokratike, do të përpiqemi rregullat e asaj shoqërie ti bëjmë të barabarta për të gjithë, e jo solidaritet mbasi e kemi pranuar shoqërinë e cila gjithë kohës do ti përkufizojë të pa favorizuar, pastaj ne në një mënyrë do të përpiqemi tu ndihmojmë”, konsideron Sadiku.

    “Por, nuk do të thotë se duke luftuar kundër rezistencës, duhet të krijohet kontradiktatura, një lloj si ana tjetër, sepse armiku na ka ngjitur për muri, dhe tani çdo mendim kritik do të thotë tradhti. Ajo kulturë e cila është imponuar nga qeveria mendoj se do të ishte shume dëshpëruese nëse fillon të kultivohet në qarqet të paktën të cilat veten e quajnë progresive, ose luftëtarë për të drejta dhe liri”, theksoi ai.

    Për iniciativën dhe luftën për çlirimin e gazetarit Tomisllav Kezharovski, foli gazetarja Kristina Ozimec.  Sipas saj, kjo ndodh në periudhë kur shoqëria ka qenë më e qetë, kur frika dhe paranoja nga dënimet për secilin që mendon ndryshe kanë qenë më të mëdha.

    “Për mua ajo kohë ishte më e vështirë, sepse sot nëse asgjë tjetër bisedojmë shumë më hapur për disa çështje, edhe pse kuptohet ende është vështirë”, tha ajo, duke theksuar se ata nuk i kanë pasur Revolucionin laraman dhe protestat e studentëve si paraardhës të zgjimit shoqëror.

    “Gazetarët si në çdo regjim tjetër, gjatë çdo pushteti opresiv, ishin të parët në sulm.  Ai sulm, për dallim nga disa sektorë të tjerë të shoqërisë zgjati shumë më gjatë”, konsideron Ozimec, duke përkujtuar mbylljen e televizionit A1 dhe dëbimin e gazetarëve nga Kuvendi.

    Sipas saj, gazetarëve atëherë u kanë ndihmuar dy gabime të qeveritarëve – e para, dërgimi i Kezharovskit në Shutkë, në mes të natës dhe para familjes së tij, me sigurim policor tejet te madh.  Pastaj, incidentet gjatë protestës para Muzeut të VMRO-së.

    “Me bombat gazetarët morën konfirmim për qindra punë për të cilat kanë shkruar shumë vite më parë, dhe për të cilat pastaj dëgjuam në mënyrë mjaft plastike nëpërmjet bisedave.  Ndoshta për publikun nuk ishin provë e mjaftueshme hulumtimet e gazetarëve, kështu që bombat ishin mënyrë tjetër e vërtetimit.”

    Shoqëria maqedonase fitoi zgjimin e konsiderueshëm të frymës së saj aktiviste nëpërmjet “pranverës” të cilën e sollën studentët dhe gjimnazistët.

    Plenumi i studentëve dhe i gjimnazistëve e hoqën imazhin e të rinjve apatik dhe e lëkundën sigurinë që e kishin pushtetarët, konsideron Ismet Shabanoviq, student i Fakultetit Dramaturgjik, i cili fillimisht filloi të veprojë si gjimnazist, që tani ta përfaqësojë Plenumin e studentëve.

    Por, ai theksoi se aktivitetet si bojkoti i mësimit dhe kampingu para Ministrisë së Arsimit, ishin vendime të cilat kanë qëndruar pezull dy muaj para se të realizohen.

    “Ne e bojkotuam sistemin arsimor gjashtë javë, prej të cilave tre para MASH, por vetë akti që fëmijë të moshës 16 – 17 vjeç, janë aq të vetëdijshëm sa që vetë të ndërmarrin aksionin, kjo mendoj se paraqet segmentin më të rëndësishëm të veprimit të plenumasve… Nga distanca e sotme nuk ka ndryshime nga idetë e përcaktuara, por u krijua rini aktive”, përfundon ai.

    Në vazhdim, mund të ndiqni të gjithë panel diskutimin.