Учениците со дислексија третирани како неинтелигентни, наставниците уште учат за состојбата

Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“

  • Дислексијата во македонскиот образовен систем се смета за пречка во учењето, особено ако не е препознаена од страна на училиштето и родителите. Учениците „се нарекувани глупави, мрзеливи, ученици кои не се трудат доволно, а неретко и биле нарекувани и „ученици со „ментална попреченост”“, велат од здружението на дислексичари „Ајнштајн“.

    Сепак, овие деца немаат никакви когнитивни пречки, туку само еден невролошки проблем поради кој мозокот им функционира поразлично од на останатите. Не треба да биде проблем да се учи со дислексија, но во состојба кога наставниците не ја препознаваат или не слушнале за неа, ученикот не може да напредува.

    „Во случајот на мојата ќерка, дислексијата не беше препознаена во училиште, туку препознавањето беше резултат на тоа што ние повеќе години одевме по различни институции, се советувавме со експерти, за да дојдеме до дислексијата“, започнува да раскажува за своите искуства Сања Наумовска, мајка на девојче со дислексија.

    Уште пред да тргне на училиште, Наумовска забележала дека нејзината ќерка не може да брои и реди по редослед. Имала проблем и со изговорот на некои потешки гласови, па заклучиле дека има дискалкулија и дислалија.

    „Одевме на логопед, и така почнаа да се склопуваат коцките, сè до моментот кога веќе дојдовме до училиште и требаше да се учи азбуката и да се препознаваат буквите во прво и второ одделение. Потоа бевме на неколку места, вклучително и двете институции во Македонија коишто работат делумно со вакви состојби: Центарот за ментално здравје и Центарот за слух и говор“.

    Да не било нивното познавање за состојбата и посветеноста да дознаат повеќе, Наумовска вели дека веројатно не би ја идентификувале дислексијата. Со редовна работа и учење за дислексијата, нејзината ќерка учи како и сите деца и е веќе деветто одделение. Но, нејзината образовна одисеја не поминала без проблеми.

    „Во 5то одделение почна со полагање на екстерно, кое е задолжително за сите деца. Во училиштето им реков дека не можат од дете кое не може да чита со брзина и ритам како другите деца за 30 минути да одговори толку многу прашања, дека треба некој да ѝ ги прочита за да може да ги одговори. Тогаш практично се заинтересираа во нејзиното училиште да дознаат повеќе за дислексијата“, објаснува Наумовска.

    Вели дека за сè што денес знае, читала на интернет, и до ден денес нема никаква литература достапна за состојбата на нејзиното дете. Разменува искуства и учи многу и од другите родители на деца со дислексија, но и од здружението „Ајнштајн“.

    Дамјан Николовски, кој е претседател на „Ајнштајн“, вели дека во Македонија сè уште владее ера на непознавање и стигми околу дислексијата.

    „Сметам дека учениците со дислексија не се соодветно третирани во образовниот процес. Но, вината не треба да ја бараме во наставниците, туку во образовниот систем. Токму наставниците се првата алка во идентификацијата на дислексијата, а истите тие во текот на своето образование воопшто и не се сретнуваат со состојбата дислексија“.

    Според Николовски, неопходно е на Педагошкиот факултет да се воведе предмет за специфичните потешкотии во учењето.

    Додава и дека за учениците со дислексија воопшто не е потребна индивидуална образовна програма, туку само малку поразличен пристап на училишниот персонал кон овие ученици.

    „Кога образовниот систем би бил прилагоден за учениците со дислексија, тогаш дислексијата воопшто не би претставувала пречка во учењето“, смета тој.

    Дека се потребни прилагодувања, согласна е и Наумовска.

    „Испрашувањето во училиште е 98% писмено. Тоа е многу напорно, имаат само тестови бидејќи наставниците немаат време за усно испрашување. А, и кога имаат усно испрашување, треба поедноставување поради недостатокот на фокус и неможноста да запамти апстрактни нешта или датуми кои не се поврзани со нејзино искуство. Тоа се проблеми кои голем дел од наставниците не ги прифаќаат“, вели таа.

    Додава дека македонските наставници се научени да бараат да се научи една лекција и не даваат многу слобода во изразувањето. Ако не постои метода да се испрашуваат со кратки и конкретни прашања, вели таа, ученик со дислексија нема да може да се изрази соодветно.

    Иако вели дека често не наидуваат на соодветни решавања на проблемите во училиштето, наставниците откако дознале за случајот на ќерка ѝ се многу поинформирани. Вели дека училишниот психолог е многу активен, и оттогаш открила дислексија кај повеќе деца во училиштето.

    „Напредок постои, но сепак е потребно уште многу работи да се променат. Досега обучивме многу наставници и резултатите се видливи, секојдневно во нашата организација се обраќаат голем број на наставници и родители кои се упатени од страна на наставниците. Сепак, уште има просветни работници кои немаат разбирање за овие ученици и ги третираат како мрзеливи, глупави, а неретко и како ученици со „ментална попреченост”“, потенцира Николовски.

    Катерина Николоска, академски терапевт за јазик или терапевт за дислексија која работи во приватно училиште, вели дека во јавниот образовен систем се потребни реформи.

    „Ако ме прашувате за јавните училишта, мислам дека треба уште многу да се работи и многу повеќе да се информираат наставниците, барем до одреден степен за да ги препознаваат симптомите и да не ги припишуваат на било каква интелектуална попреченост“. Ако родителите увидат било каква дисфункција, прв чекор според Николоска, е да се обратат кај училишниот дефектолог или психолог.

    „Велам психолог, затоа што првите симптоми коишто ги гледаме кај децата не секогаш се симптоми поврзани со учењето и академскиот напредок, туку во однесувањето. Анксиозност, фрустрација, паника – тоа е првото нешто што излегува како одбранбен механизам и како показател за тоа што се случува внатре во нив, а не успеваат да го остварат“, објаснува Николоска.

    Официјална статистика во Република Македонија за застапеност на дислексијата сè уште не постои. „Ајнштајн“ се раководат според бројката 10% од вкупната популација, според соседните земји каде што има направено истражувања, а спаѓаат во истото говорно подрачје како нашата држава.

    Здружението работи најмногу на едукација на наставниот кадарт, пристапот кон учениците со дислексија и како да им се пружи поддршка на овие ученици.

    Моментално преку проектот Инфо ѕид за спроведуваат истражување за застапеноста на знаците на дислексијата помеѓу средношколците од 16 средни училишта од 8-те плански региони во Република Македонија . Во ова истражување ќе бидат опфатени отприлика 4000 средношколци, со што велат дека ќе добијат поцврсти резултати за тоа колку дислексијата е застапена во нашата држава.

    Стефанија Тенекеџиева

    *Текстот е напишан во склоп на проектот „На час“, чии активности се финансирани и се спроведуваат во партнерство со Фондација Отворено општество – Македонија.

  • Nxënësit me disleksi, trajtohen si jo inteligjent, mësimdhënësit ende mësojnë në lidhje me gjendjen

    14/11/2017 – LAJME, ARSIM

    Disleksia në sistemin arsimor maqedonas, konsiderohet si pengesë gjatë mësimit, në veçanti nëse nuk identifikohet nga shkolla dhe prindërit.  Nxënësit “quhen budallenj, përtacë, nxënës që nuk përpiqen mjaftueshëm, dhe jo rrallë herë janë quajtur edhe “nxënës me pengesa mentale”, thonë nga  shoqata për persona me disleksi “Ajnshtajn”.

    Megjithatë, këta fëmijë nuk kanë aspak pengesa kognitive, por vetëm një problem neurologjik për shkak të të cilit truri ju funksionon më ndryshe nga truri i të tjerëve.  Nuk duhet të paraqesë problem të mësojnë me disleksi, por në gjendje kur mësimdhënësit nuk e identifikojnë ose nuk kanë dëgjuar për atë, nxënësi nuk mund të shënojë progres.

    “Në rastin e vajzës sime, disleksia nuk është kuptuar nga shkolla, por kjo ishte rezultat i asaj që ne me vite shkonin në institucione të ndryshme, këshilloheshim me ekspertë, që të mbërrijmë deri te disleksia”, fillon të sqarojë për përvojën e saj Sanja Naumovska, nënë e vajzës me disleksi.

    Që para se të fillojë në shkollë, Naumovska ka vërejtur se vajza e saj nuk mund të numërojë dhe të renditë sipas radhës.  Ka pasur problem edhe me shqiptimin e disa zërave më të vështirë, dhe kanë përfunduar se ka disleksi dhe dislali.

    “Shkonim në logoped dhe kështu filluan të përputhen pjesëzat, deri në momentin kur shkuam në shkollë dhe duhet të mësohej alfabeti dhe të identifikohen shkronjat në klasë të parë dhe të dytë. Pastaj ishim në disa vende, përfshirë edhe dy institucione në Maqedoni të cilat punojnë pjesërisht me raste të këtilla:  Qendra për Shëndet Mental dhe Qendra për dëgjim dhe të folur”.

    Të mos ishte dija e tyre për gjendjet e këtilla dhe përkushtimi të kuptojnë më tepër, Naumovska thotë se me siguri nuk do të kishin identifikuar disleksinë.  Me punë të rregullt dhe mësim në lidhje me disleksinë, vajza e saj mëson si të gjithë fëmijët të tjerë dhe tani më është në klasë të nëntë. Por, odiseja e saj arsimore nuk ka kaluar pa probleme.

    “Në klasë të pestë filli me testimi ekstrën, i cili është i detyrueshëm për të gjithë fëmijët. Në shkollë ju thashë se nuk mundet nga fëmijë i cili nuk mund të lexojë me shpejtësi dhe rritëm si fëmijët të tjerë për 30 minuta tu përgjigjet kaq shumë pyetjeve, se duhet dikush ti ndihmojë për të mund tu përgjigjet.  Atëherë praktikisht  u interesuan nga shkolla e saj të kuptojnë diçka më tepër për disleksinë”, sqaron Naumovska.

    Thotë se për gjithçka që di sot ka lexuar në internet dhe deri më sot nuk ka asnjë literaturë të qasshme për gjendjen e vajzës së saj. Shkëmben përvoja dhe mëson edhe nga prindërit të tjerë të fëmijëve me disleksi, por edhe nga shoqata “Ajnshtajn”.

    Damjan Nikollovski, i cili është kryetar i “Ajnshtajn”, thotë se në Maqedoni ende sundon epoka e injorancës dhe stigmave rreth disleksinë.

    “Konsideroj se nxënësit me disleksi nuk trajtohen në mënyrë përkatëse gjatë procesit arsimor.  Por, fajin nuk duhet ta kërkojmë te mësimdhënësit, por te sistemi arsimor. Pikërisht, mësimdhënësit janë identifikuesit e parë të disleksisë, ndërsa të njëjtit ata gjatë arsimimit të tyre aspak nuk hasen me gjendjen e disleksisë”.

    Sipas Nikollovski, nevojitet edhe në Fakultetin Pedagogjik të vendoset lënda për vështirësi specifike gjatë mësimit.

    Shton edhe atë se për nxënësit me disleksi aspak nuk nevojitet program arsimor individual, por vetëm një qasje më ndryshe nga personeli i shkollës ndaj këtyre nxënësve.

    “Nëse sistemi arsimor përshtatej ndaj nxënësve me disleksi, atëherë disleksia aspak nuk do të paraqiste pengesë gjatë mësimit”, konsideron ai.

    Se nevojiten përshtatje u pajtua edhe Naumovska.

    “Vlerësimi nëpër shkolla në 98% të rasteve është me shkrim.  Kjo është shumë e mundimshme, kanë vetëm teste sepse mësimdhënësit nuk kanë kohë të pyesin nxënësit me gojë.  Ndërkaq, dhe kur  i pyesin gojarisht, duhet thjeshtësuar për shkak të mungesës së fokusit dhe pa mundësisë të mbajnë mend sende abstrakte ose data të cilat nuk lidhen me përvojën e tyre.  Këto janë probleme të cilat pjesa më e madhe e mësimdhënësve nuk i pranojnë”, thotë ajo.

    Shton se mësimdhënësit maqedonas janë mësuar të kërkojnë të mësohet leksioni dhe nuk japin shumë liri për shprehje.  Nëse nuk ekziston metodë për ti pyetur me pyetje të shkurta dhe konkrete, thotë ajo, nxënësi me disleksi nuk do të ketë mundësi të shprehet në mënyrë përkatëse.

    Edhe pse thotë shpesh nuk hasin në zgjidhje përkatëse të problemeve në shkollë, mësimdhënësit mbasi kanë kuptuar për rastin e vajzës janë shumë më të informuar.  Thotë se psikologu i shkollës është shumë aktiv, dhe se që atëherë ka zbuluar disleksi te shumë nxënës në shkollë.

    “Progres ekziston, por megjithatë, nevojitet edhe shumë punë të ndryshohen.  Deri tani kemi trajnuar mësimdhënës dhe rezultatet janë të dukshme, për ditë në organizatën tonë, drejtohen numër më i madh i mësimdhënësve dhe prindërve të cilët janë të udhëzuar nga mësimdhënësit.  Megjithatë, ende ka punëtorë arsimorë të cilët nuk kanë mirëkuptim për këta nxënës dhe i trajtojnë si përtacë, budallenj, ndërsa jo rrallë herë edhe si nxënës me “pengesa mentale”, thekson Nikollovski.

    Katerina Nikollovska, terapeutik akademik për gjuhë ose terapeutik për disleksi e cila punon në shkollë private, thotë se në sistemin arsimor publik nevojiten reforma.

    “Nëse më pyesni për shkollat publike, mendoj se duhet punuar edhe shumë dhe aq më tepër të informohen mësimdhënësit, të paktën deri në një shkallë të caktuar që ti identifikojnë simptomat dhe të mos ua referojnë cilës do pengesë intelektuale”.  Nëse prindërit shohin shenja të çfarë do lloj disleksie, hapi i parë sipas Nikolloska, është të drejtohen te defektologu ose psikologu i shkollës.

    “Thonë psikolog, sepse simptomat e para të cilat i shohim te fëmijët jo çdo herë janë simptoma që lidhen me mësimin dhe progresin akademik, por në sjelljen.  Shqetësim, frustracion, panik – kjo është gjëja e parë që del si mekanizëm mbrojtës dhe indikator për atë që ndodh brenda tyre, ndërkaq nuk ia dalin ta realizojnë”, sqaron Nikolloska.

    Statistika zyrtare në Republikën e Maqedonisë për përfaqësimin e disleksisë ende nuk ekziston.  “Ajnshtajn” udhëhiqen sipas shifrës 10% nga numri i përgjithshëm i popullatës, sipas vendeve fqinje ku janë bërë hulumtime, ndërsa bëjnë pjesë në rajonin e njëjtë folës si shteti jonë.

    Shoqata punon më tepër në edukimin e kuadrit arsimor, qasjes ndaj nxënësve me disleksi dhe si tu ofrohet mbështetje këtyre nxënësve.

    Për momentin nëpërmjet projektit Info mur, realizohen hulumtime për përfaqësimin e shenjave të disleksisë në mesin ë nxënësve të shkollave të mesme në 16 shkolla të 8 rajoneve të planifikuara në Republikën e Maqedonisë. Në këtë hulumtim do të përfshihen përafërsisht 4000 nxënës të shkollave të mesme, me çka thonë se do të fitohen rezultate më të fuqishme në lidhje me atë sa është e përfaqësuar disleksia në vendin tonë.

     

    Stefanija Tenekexhieva

    * Teksti është shkruar në kuadër të projektit “Në orë”, aktivitetet e të cilit financohen dhe realizohen në partneritet me Fondacionin e Shoqëri e Hapur – Maqedoni.