Родители на деца со посебни потреби бараат од државата повеќе дефектолози и дневни центри

Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“

  • Повеќе дефектолози и дневни центри каде децата со посебни потреби би можеле образовно и социјално да се развиваат, е она што најмногу им е потребно, сметаат нивните родители. Ребека Јанковска Ристески и Сузана Стојаноска се две мајки кои ги оставиле своите кариери зад себе за да се грижат за нивните деца, кои впрочем им биле главна мотивација да оформат здруженија за правата на лицата со посебни потреби.

    „Кога проблемот не те засега, го одминуваш. Моите пријатели буквално паѓаат во несвест кога им кажувам дека целата работа е на наш терет, дека држава воопшто не помага“, вели Јанковска Ристески, претседателка на „Дајте ни крилја“ и мајка на Маркијан, кој годинава е трето одделение во скопското училиште „Димо Хаџи Димов“.

    Претходно, таа морала да го префрли својот син од друго училиште поради лошите услови и недоволната грижа од персоналот.

    „Тргнавме во ’Кочо Рацин’, но по едно полугодие веднаш го преместивме. Таму ситуацијата беше очајна, Маркијан го седнаа на последна клупа, изолиран и од наставничките и од децата, секој втор ден имавме закани од родители, нè викаа кај директорката на разговор заедно со дефектологот. Се чувствувавме како криминалци. Решивме да го преместиме бидејќи не наидовме воопшто на добра волја“, раскажа Јанковска Ристески.

    Според неа, сè се сведува на човечкиот фактор и волјата на луѓето, односно колку општеството е спремно да го промени својот менталитет по ова прашање. Сепак, таа посочи дека потребен е поголем број на дефектолози кои ќе можат целосно да се посветат на овие деца.

    „Сега имавме проблем на 1 септември да започне со училиштето, бидејќи нашиот дефектолог се вработи. Оваа недела тој првпат оди во училиште. Исто така, сметам дека недостасува во секоја општина да има училиште каде ќе има лифт, барем едно, за да не лутам како родител од училиште во училиште. Но, тоа се некои работи кои системски треба да се решат. Мора да има повеќе дефектолози, не може 30 деца да имаат еден дефектолог. Одлично би било да се вклучат повеќе волонтери, студенти, затоа што не на секое дете му треба дефектолог, но и државата да учествува“, подвлече Јанковска Ристески.

    Во слична ситуација се нашле и Стојаноска со нејзиниот син Никола, кој годинава е шесто одделение во истото училиште. Таа вели дека македонските училишта генерално немаат проблем во однос на прифаќањето од страна на наставниците, децата и родителите, но проблемот е во немање на стручни лица кои би работеле со децата со посебни потреби.

    „Нашиот дефектолог во училиштето може само да ги детектира овие деца и да ги следи, но не може да работи со нив. Значи, невозможно е со 30 деца да работи. Во средното училиште, пак, воопшто немаат дефектолози. Таму родителите мака мачат“, вели Стојаноска, која е претседателка на здружението за лица со Даунов синдром „Трисомија 21“.

    Според неа, проблем е и тоа што недостасуваат дневни центри каде овие деца би можеле да се социјализираат.

    „Срамота е во денешно време да кажеме дека немаме дневен центар. Сто квадрати државата не најде да ни обезбеди, иако се понудивме и ние како родители да партиципираме во тој дневен центар, сами да го опремиме. Државата направи од нас социјални случаи. Јас сум самохрана мајка, способна сум да работам, имам бизнис. Го оставив бизнисот, но кому да го оставам детето? Еве денеска, го носам на училиште, имаше прв час по географија, за да му го покажам кабинетот бидејќи се уште не знае каде е. На обезбедувањето му било наредено да ми забранат влез во училиштето“, објаснува Стојаноска.

    И двете мајки сметаат дека нивните деца имаат право на соодветно образование, повикувајќи се на член 4 од Уставот, кој вели: „Секој има право на образование. Образованието е достапно на секого под еднакви услови. Основното образование е задолжително и бесплатно“.

    Нивните приказни тие ги раскажаа за време на денешната дебата организирана од здружението „Преда плус“. Од ова здружение се прашуваат која е причината поради којашто токму најголемиот дел од лицата со посебни потреби заостануваат во образованието после основното училиште. Според податоците до кои дошле, вкупно 1443 лица со посебни потреби се невработени, од кои 488 жени, а 955 мажи.  Од нив, 809 се со завршено основно образование, 291 средно, 40 високо образование, тројца магистри, а во државата нема ниту еден докторант.

    Присутна на дебатата беше и Сања Јанчева од Министерството за образование и наука. Таа вели дека во однос на инфраструктурата, министерството немало целосна надлежност, туку дека постои Закон за градба којшто се занимава со тоа. Но, таа нагласи дека со новите законски измени, сите нови училишта мораат да постават пристапни рампи за потребите на овие деца, а рече и дека се обидуваат во што повеќе училишта да постават лифтови.

    „Ние сме многу отворени како министерство за да им помогнеме и да им ја подобриме ситуацијата на овие семејства. Вработивме 104 дефектолози минатата година, односно ја екипираме училишната служба. Направивме законски измени, воведoвме задолжителни инклузивни тимови во училиштата коишто се состојат од стручната служба, и се изработува за секое детете индивидуална програма“, рече Јанчева.

    На прашање зошто и покрај ова, наставниците генерално не се спремни да работат со деца со посебни потреби, таа одговори:

    „Веројатно затоа што дефектолозите се релативно тазе вработени, затоа и се вработени, да им помогнат и да ги насочат наставниците како да работат и како да направат индивидуален образован план и како индивидуално да постапат со нив“.

    Сепак, Јанчева вели дека државата не може да реши се од корен. Таа очекува дека со новите инклузивни тимови ќе има напредок и дека државата ќе стави приоритет на обуките за наставниците кои работат со овие деца, бидејќи како што вели, тоа е битен момент што им недостига на наставниците.

    „Јас сметам дека релативно ние имаме слух и реагираме на нивните барање и дека ни се ставени во една од приротетните точки, особено во наредниот период, каде што ќе решаваме како да им се подобрат условите на децата и родителите. Навистина сметам дека имаме многу за работа, но и дека е сработено доста во последните две години“, рече Јанчева.

    Елизабета Јаневска, од Одделението за образование во општина Кисела Вода, вели дека минатата година во осум општински училишта имало само еден мобилен дефектолог.

    „Успеавме преку проектот на УНДП да побараме осум дефектолози, со скратено работно време, но се соочивме со проблемот што немавме осум дефектолози на територијата на Кисела вода, коишто се активни баратели на работа. Најдовме само четири, од коишто еден беше логопед, го прифативме и него, но кога ги пуштивме на терен, кога почнаа индивидуално да работат со децата, увидовме дека многу повеќе деца имаат потреба од работа со нив“, рече Јаневска.

    Е.П.

  • PRINDËR TË FËMIJËVE ME NEVOJA TË VEÇANTA, KËRKOJNË NGA SHTETI MË SHUMË DEFEKKTOLOGË DHE QENDRA DITORE

    Më shumë defektologë dhe qendra ditore ku fëmijët me nevoja të veçanta do të mund të arsimohen dhe të zhvillohen nga aspekti social, është ajo që më shumë ju nevojitet, konsiderojnë prindërit e tyre. Rebeka Jankovska Ristevksi dhe Suzana Stojanovska janë dy nëna të cilat kanë hequr dorë nga karrierat e tyre që të kujdesen për fëmijët e tyre, të cilët në fakt kanë qenë motivi i tyre kryesor që të formojnë shoqatën për të drejtat e personave me nevoja të veçanta.

    “Kur nuk të prek një problem, e tejkalon.  Miqve tim tekstualisht u bie të fikët kur ju tregoj se e gjithë puna bie mbi shpatullat tona, se shteti nuk ndihmon aspak”, thotë Jankovska Risteski, kryetare e “Na jepni krahë” („Дајте ни крилја“) dhe nënë e Markijanit, I cili këtë vit shkon në klasë të tretë në shkollën fillore në Shkup “Dimo Haxhi Dimov”.

    Paraprakisht, ajo është dashur ta transferojë të birin në shkollë tjetër për shkak të kushteve të këqija dhe kujdesit të pamjaftueshëm të personelit.

    “ Filluam në “Koço Racin”, por pas një gjysmë vjetori e transferuam. Atje situata ishte dëshpëruese, Markijanin e ulën në bankën e fundit, e izoluan edhe nga arsimtarët dhe nga fëmijët, çdo të dytën ditë kishim kërcënime nga prindër, na thërrisnin te drejtorja për bisedë së bashku me defektologun.   Ndiheshim si kriminelë.  Vendosëm ta transferojmë sepse aspak, nuk hasëm në vullnet të mirë”.

    Sipas saj, gjithçka varet nga faktori njerëzor dhe vullneti i njeriut, gjegjësisht se sa shoqëria është e gatshme të ndryshojë mentalitetin e saj në lidhje me këtë çështje.  Megjithatë, ajo sugjeroi se nevojiten numër më i madh i defektologëve të cilët do të munden tërësisht tu përkushtohen këtyre fëmijëve.

    “Tani më 1 shtator kishim probleme të fillojë me shkollën, sepse defektologu jonë u punësua.  Këtë javë për herë të parë shkoj në shkollë.  Gjithashtu, konsideroj se mungon në çdo komunë të ketë shkollë ku do t ketë ashensor, të paktën një, që të mos bredh si prind nga shkolla në shkollë.  Por, këto janë disa punë të cilat duhet të zgjidhen në mënyrë sistemore.  Duhet të ketë më shumë defektologë, nuk ka mundësi për 30 fëmijë të ketë një defektolog.  Do të ishte e shkëlqyer të përfshihen më shumë vullnetarë, studentë, sepse jo çdo fëmijë ka nevojë për defektolog, por edhe shteti duhet të ndihmojë”, tha Jankovska.

    Në situatë të ngjashme janë gjendur edhe Stojanoska dhe djali i saj Nikolla, i cili këtë vit mëson në klasën e gjashtë në shkollën e njëjtë.  Ajo thotë se shkollat maqedonase në përgjithësi nuk kanë problem në lidhje me pranimin e mësuesve të jashtëm, fëmijëve dhe prindërve, por problemi është në mos pasjen e personave profesional të cilët do të kishin punuar me fëmijët me nevoja të veçanta.

    “Defektologu jonë në shkollë, vetëm mund ti detektojë këta fëmijë dhe ti monitorojë, por nuk mund të punojë me ata.  Do të thotë, është e pamundur të punohet me 30 fëmijë. Në shkollë të mesme, nga ana tjetër, aspak nuk ka defektologë.  Atje prindërit mundohen tepër”, thotë Stojanoska, e cila është kryetare e  shoqatës për persona me sindromën Daun “Trisomija 21”.

    Sipas saj, problem paraqet edhe mungesa e qendrave ditore ku këta fëmijë do të mund të socializohen.

    “Është turp në kohën e sotme të themi se nuk kemi qendra ditore.  Nuk gjetën njëqind metra katror të na sigurojnë, edhe pse ofruam edhe si prind të marrim pjesë në këtë qendër ditore, ne vetë ta pajisim.  Shteti nga ne bëri raste sociale. Unë jam nënë e vetë mbajtur, jam e aftë të punoj, kam biznes.  E lashë biznesin, por fëmijën kujt t’ia lë? Ja sot, e çoj në shkollë, orën e parë kishte gjeografi, shkova që t’ia tregoj kabinetin sepse ende nuk e di se ku gjendet.  Personave që punojnë sigurim u është dhënë urdhër të ma ndalojnë hyrjen në shkollë”.

    Të dy nënat janë të mendimit se fëmijët e tyre kanë të drejtë për shkollim përkatës, duke iu referuar nenit 4 të Kushtetutës, i cili thotë: “Secili ka të drejtë të arsimohet.  Arsimi është i arritshëm për secilin nën kushte të barabarta.  Arsimi fillor është i detyrueshëm dhe pa pagesë”.

    Storjet e tyre na i treguan gjatë debatit të sotëm të organizuar nga shoqata “Preda plus” Nga kjo shoqatë pyesin cili është shkaku për të cilin pikërisht pjesa më e madhe e personave me nevoja te veçanta ngecin në shkollimin e tyre pas përfundimit të shkollës fillore.  Sipas të dhënave të grumbulluara, gjithsej 1443 persona me nevoja të veçanta janë të papunësuar, prej të cilëve 488 janë gra, dhe 955 meshkuj.   Prej tyre 809 janë me arsim fillor të kryer, 291 me të mesme, 40 me arsim të lartë, tre magjistra, ndera në shtet nuk ka asnjë doktorant.

    Gjatë debatit ishe e pranishme edhe Sanja Jançeva nga Ministra e Arsimit dhe Shkencës.  Ajo thotë se në lidhje me infrastrukturën, ministria nuk ka kompetencë të plotë, por, ekziston Ligj për ndërtim i cili merret me këtë problematikë.  Por, ajo theksoi se me ndryshimet e reja ligjore, të gjitha shkollat e reja duhet të vendosin rampa për nevojat e këtyre fëmijëve, por tha edhe se përpiqen që në numër sa më të madh të shkollave të ketë edhe ashensorë.

    “Ne jemi shumë të hapur si ministri që tu ndihmojmë dhe tua përmirësojmë gjendjen këtyre familjeve.  Punësuam 104 defektologë vitin e kaluar, respektivisht e ekipuam shërbimin e shkollës.  Bëmë ndryshime ligjore, instaluam ekipe të detyrueshme inkluzive në shkollat të cilat përbëhen nga shërbimi profesional dhe përpilohet program individual për çdo fëmijë”, tha Jançeva.

    Në pyetjen pse edhe përpos kësaj, mësuesit në përgjithësi nuk janë të gatshëm të punojnë me fëmijët me nevoja të veçanta, ajo u përgjigj:

    “Me siguri sepse janë relativisht taze të punësuar në punën e tyre. Defektologët janë punësuar pikërisht për këtë, tu ndihmojnë dhe ti udhëzojnë mësuesit si të punojnë dhe si të përpilojnë plan arsimor individual dhe se si individualisht të veprojnë me këta fëmijë.”

    Megjithatë, Jançeva thotë se shteti nuk të zgjidhë gjithçka nga rrënja.  Ajo pret që me ekipet e reja inkluzive do të ketë progres dhe se shteti do të vendosë prioritete për trajnimet e mësuesve që punojnë me këta fëmijë, sepse siç thotë, ai është moment i rëndësishëm që ju mungon mësimdhënësve.

    “Unë mendoj se relativisht kemi sens dhe se reagojmë në lidhje me kërkesat e tyre dhe se janë vendosur në një nga pikat me prioritet, në veçanti në periudhën në vijim, kur do të vendosim se si tu përmirësohen kushtet fëmijëve dhe prindërve.  Vërtet mendoj se kemi shumë për të punuar, por edhe se është punuar mjaftë gjatë dy viteve të fundit”, tha Jançeva.

    Elizabeta Janevska, nga Seksioni për Arsim në komunën Kisella Voda, thotë se vitin e kaluar në tetë shkolla komunale ka pasur vetëm një defektolog mobil.

    “Ia dolëm nëpërmjet projektit të UNDP-së, të kërkojmë tetë defektologë por me orar pune të shkurtuar, por u përballëm me problemin se nuk kishim tetë defektologë në territorin e Kisella Vodës, të cilët në mënyrë aktive kanë kërkuar punë.  Gjetëm vetëm katër, prej të cilëve një ishte logoped, e pranuam edhe atë, por ku ri lëshuam në terren, kur filluan individualisht të punojnë me fëmijë, konstatuam se shumë më tepër fëmijë kanë nevojë për punë me ta” , tha Janevska.

    E.P