Панел: Што понатаму со „Скопје 2014“ – да се сочува, дислоцира, пренамени, руши?

Nëse doni të lexoni tekstin në gjuhën shqipe, shtypni “Shqip” / За текстот на албански јазик кликнете „Shqip“

  • Доколку проектот „Скопје 2014“ остане ваков каков што е, и се изгради она што е планирано и непланирано, како ќе изгледа животот и функционирањето во Скопје? Зошто рушењето на „Скопје 2014“ е (не)прифатливо меѓу архитектите? Како да се заштити, обнови или компензира уништеното/оштетеното архитектонско наследство? Што е со идејата за дислокација на „Скопје 2014“ во друг дел од градот, или, пак негова пренамена? Што би се случувало со проектот по потенцијална правна нормализација на земјата?

    Ова беа дел од главните прашања на панел-дискусијата „Што да се прави со Скопје 2014“ на невладината „Плоштад  Слобода“. Панелот беше можност да се разговара преку мислењата на доцент доктор Ана Ивановска-Дескова и професорот Мирослав Грчев од Архитектонскиот факултет. Настанот преставуваше и своевидно подигнување нова платформа, која би ја поттикнала експертската, но и целокупната јавност воопшто за понатамошен похрабар процес, на поотворени разговари за иднината на овој проект. Исто така, беше прикажан и краткиот филм „Како Скопје 2014 ги изеде урбаните заеднички добра“, кој е резултат на соработката со германската фондација „Хајнрих Бол“.

    Ставот на модераторите од „Плоштад Слобода“ е дека „Скопје 2014“ не е развојна слика за главниот град, туку го узурпира процесот на планирање.

    Од панел-дискусијата „Град за сите: Што да се прави со Скопје 2014“

    „Проектот не ги зема граѓаните како единица мерка во планирањето. Тој уништи многу јавни и зелени простори, патеки, неформални аркади низ градот. ‘Скопје 2014’ е кич, политички некоректен, грд, финансиски неоправдан. Проектот не влијае добро врз граѓаните, нивното себедоживување и искуството кон градот“, рече Ивана Драгшиќ од „Плоштад Слобода“.

    Професорката Ивановска-Дескова потенцираше дека се работи за сложен проект, кој опфаќа различни категории на интервенции во просторот. Урбана опрема и огради, па се до различни скулптури, архитектонски реализации, дел на веќе вцртани маркици, дел на нови локации кои се вметнати со серија упади во урбанистичките планови. Смета дека е значајно да се отвори прашањето за „Скопје 2014“, бидејќи, вели таа, тоа е значајно за сите нас, градот во кој живееме, за потрошените пари на граѓаните, но и поради тоа што проектот и нанел голема штета и на архитектонската професија.

    Ивановска-Дескова e приврзаник на идејата да се оформат експертски групи, темелно да се испитаат сите аспекти, па потоа да се одлучат понатамошни чекори.

    „Суштински е да се внесе назад професијата – историчари, историчари на уметност, уметници, архитекти, урбанисти итн. Сите оние кои се засегнати со сето ова што е произведено во градот. Веројатно тоа треба да биде експертиза на поширок тим, или тимови за одредени области компетентни да одлучуваат со ‘Скопје 2014’. Доколку немаме доверба во локалните тимови, како што години наназад го сфативме тоа, тогаш треба да се повикаат и професионалци кои го познаваат Скопје, можеби од поранешните Југословенски простори, меѓународни тимови. Тие имаат една објективна перспектива и не се сите емотивно засегнати, односно треба да се има една дистанца да се согледа целиот проблем“, вели Ивановска-Дескова.

    Во однос преместување или дислоцирање само на центарот, архитектката не гледа потреба да се бара нова локација, да се пресече центарот на градот, туку би можело да се преселат државните институции од постоечките локации. За рушењето – тоа е екстеремна опција и не може да се одлучува преку „за“ или „против“, туку, смета таа, и за тоа е потребно истражување и анализи на потенцијалот на она што е изградено.

    За Мирослав Грчев, пак, нема дилеми дека треба да се руши „Скопје 2014“. Тој го нарече проектот културоцид. Потенцира, граден е вон законите, зад затворени врати, без транспарентност или било каков дијалог со планерската, архитектонската или градителската фела, туку од позиција на сила и политичка моќ.

    „Тука не се работи за урбанистички или архитектонски факти, туку за државно-правен криминал. За насилство врз просторот, граѓаните, законите, уставниот поредок, врз чувството за идентитет, достоинството, а да не речам и насилство врз комплетниот стручен хабитус на архитектонската, урбанистичка и уметничката струка“, вели Грчев.

    Според него, рушењето не е тешко, туку проценката, и поданичката свест. Дополнително, смета дека реалната парична вредност на проектот е 60, а не 600-700 милиони.  Главниот проблем, повтори, е тоа што „згазено е сето она поврзано со струка и наука“.

    „И тоа згазено од дилетанти, од лаици со насилен политички волунтаризам. Локациите на тие зградите и споменици, некои од нив се чкртани лично со раката на, како што велеа во сталиновата ера, ‘хазјаин’  – на ‘газдата’. И тоа е правено со манир како да бившиот премиер црта во својот двор како да е негова сопственост, негово наследство. Во овој момент, ниту струката нема што да каже. Еве да направам антитеза… Што има сега професијата, одмерено, методично, дискретно, па дури и со пиетет за да се обезбеди објективност, сега да викаме и други луѓе за да проценуваат – што!? Архитектонско-урбанистичкото знаење на Никола Груевски!? Тоа не е архитектонско-урбанистички факт. Архитектите и урбанистите тоа не треба да го прават. Затоа што не е артефакт од таа област“, нагласува професорот.

    Во случајот на „Скопје 2014“, смета тој, се работи за еден „Магнум кримен“. Кога сите институции вклучително и судските стануваат инструмент за изведба на тој псевдо-архитектонско-урбанистички Магнум кримен, тогаш сите споменици стануваат криминално дело. Односно, „тоа е злостор за кој од прва до крај треба да се однесуваме како кон злостор“. За професорот примерите од „Скопје 2014“ не се примери за урбанистички и архитектонски решенија. Тие, вели Грчев, не треба ниту да се критикуваат по логиката на историја на критиката за уметноста, или архитектурата.

    „Во процедурата се прекршени еден куп други – за градежно земјиште, за води, воедно се и уставните норми по кој постои оваа државна и културна посебност – македонската. Внатре се и правилата и стандардите на струките, на сите поединечно. Има и голем финансиски криминал. Кога ќе сфатиме дека се работи за таков страшен криминал, каков треба да биде нашиот однос? На однос како на плод на криминално дело. Ако се фати некое средство на криминал – се уништува. Ако се фати криумчарено оружје – тоа се сече и се топи. Дрогата се пали, ЦД-ата се гмечат со багер, а дивоградбите се рушат! Во правни општества се руши. Во мафијашко-државни формации се легализира. Зошто? Затоа што го легализира оној кој го изградил  – криминалецот што е на власт“, вели Грчев, согласувајќи се дека ставот на колешката Ивановска-Дескова е максимално професионален, културен и пристоен, а тој „фрла светло од една сосема друга точка“.

    Архитектите зборуваа и за аспект од културно наследство. Многумина се сложија дека „Скопје 2014“ претставува и акт на уништување на вредно архитектонско наследство од 20-иот век. На панелот, меѓу другите, беа споменати префасадираните објектите на Петар Муличковски (Владата), на авторот Славко Брезовски (Стоковна куќа „НАМА“), исто така и зградата на светски познатиот Милан Злоковиќ.

    „Зградата на бивши ‘Метропол’ е жртва, а треба да биде заштитена од нулта категорија. Меѓутоа, државно-мафијашката власт ја трга од заштита. Значи ‘оловка пише, гума брише, ни у шта не веруј исувише’“, рече Грчев.

    Во овој аспект, ако зборуваме за идентитетот, смета Ивановска-Дескова, тој е врзан со архитектурата на модерната, на високата модерна, доцната модерна, постземјотресната обнова… Дополни дека и јавноста има дел од вината за сето што се случува, бидејќи „никогаш не сме го вреднувале она што е реална вредност на градот“.

    „Некои може и воопшто нема да бидат дел од овој проект, меѓутоа ќе пропаднат бидејќи ние воопшто не сме ги вреднувале и немаме никаков однос кон нив. Таков е примерот со училиштето ‘Јохан Хајнрих Песталоци’, кое е исклучителен вреден објект, но и други примери кои со време добиваат лимени покриви, ПВЦ столарии, разни измени, преградувања и менувања на материјалите. Меѓутоа, тие биле и се уште се надвор од фокусот, бидејќи не се дел од овој проект, а не мислам дека се помалку важни и вредни“, рече таа.

    Конзерваторката Валентина Поцеска, која се појави како гостин на панелот, низ снимен разговор рече дека културно наследство не е нешто што е вредно само по себе, туку она што засегнатите заедници го сметаат за вредност. Од општото мислење за било каква естетска, социолошка, психолошка или било каква анализа, ќе видиме дека ова не претставува културно наследство, туку, смета, узурпација и уништување на јавниот простор.

    „Кога се носат одлуки, важен е гласот на засегнатата заедница. Во овој случај треба да се слушне гласот на скопјани. Иако, има и емоционално влијание и на останатиот дел од државата. Во секој случај, треба да биде консултирана јавноста која е засегната од овој процес. Од друга страна, професионалната заедница треба да биде доминантниот фактор и да даде правец на движење на одлуките. Државата е само модератор за законска рамка и создавање услови за одлуки, кои би се засновале на општ консензус“, подвлече Поцеска.

    И за новинарот и активист Петрит Сарачини во овој процес, пред се’, треба да учестува стручната јавност. Луѓето што планираат јавни простори да се обидат да предложат решение. Исто така, смета дека треба да се врати онаму каде што трабало да почне и да се развива – во Собранието на Република Македонија, бидејќи „многу од овие спомен-обележја се поставени нелегално и се прошверцувани низ законите“.

    „Секако и граѓаните треба да учествуваат и да предложат што да се направи со овој проект. Но, не да бидат прашани на празно, туку да им се понудат опции, што можеби ќе поттикне и дискусија во насока на некои нови, оригинални идеи кои на прв поглед не им се видливи на политичарите и стручната јавност. Овој проект е толку лошо направен и еманира етатизам. Еманира идеолошка исклучивост, но и речиси искучивост по етничка основа, освен оние додадените споменици. Освен тоа, голем дел дел од статуите во својот контекст и симболика носат насилство. Имате војводи со ножеви, луѓе чии пушки се вперени кон улицата и минувачите. Етатизмот е во смисла што овие статуи се толку големи и монументални, диспропорционални со средината во која се поставени, па едноставно ја пренесуваат онаа порака на секој режим – дека власта или државата е многу моќна, а човекот е малиот, па треба цело време главата да ја држи нагоре за да и го види крајот на статуата. Многу проблеми има проектот. Треба да се деконструира, да се обидеме да го поправиме она што навидум изгледа непоправливо“, рече Сарачани.

    Модераторот и активист Никола Наумовски од „Плоштад Слобода“ спомена дека се уште меѓу граѓаните се присутни идеи за повторно, организирано боење на Порта „Македонија“ како протест против проектот. Меѓувремено, вели тој, имало идеи и за зградата на ВМРО-ДПМНЕ да се претвори во студентски дом, Музејот на македонската борба да се направи училиште или градинка…

    „Размислувањето за решавање на единиците на „Скопје 2014“, ни ги врзува рацете за да го решиме проектот онака како што треба, од корен. Дури и кога има добри идеи и кога во Скопје недостасуваат студентски домови, и кога студентите би се сместиле во бела и тазе реновирана зграда, и кога сакате од ‘Шарена револуција’ да направите туристичка атракција, сепак, тоа го дава решението за еден од десетици објекти од Скопје 2014. Тоа дава решение за еден споменик, зграда, една фонтана… Прашањето за тоа што треба да се случи со споменици, не може да биде решавано со тоа – која личност каде припаѓа, па Цар Самуил во Охрид, гемиџиите во Велес, или Тодор Александров во Штип. Некои од тие споменици не заслужуваат да бидат видени, славени, а не пак донирани во некој град“, смета Наумоски.

    Тој повторно се наврати на моделот за рушење, што вели е опција која ја „дига косата на било кој од нас, барем до пред некое време“. Нагласува дека владејачката партија имала кампања против луѓе кои отворено зборуваа за тоа. Односно, дека рушењето е само по себе негативна работа, а градењето како позитивно.

    „Но, не треба да заборавиме дека ‘Скопје 2014’ се градеше рушејќи споменици, паркови, плоштади, затвораше улички и артерии. Со ‘Скопје 2014’ отидоа во неповрат цели дрвореди и над 50 отсто од зеленилото во ДУП-от ‘Мал ринг’. Оттука, дали рушењето на Скопје 2014 е градење на нов град?“, праша Наумоски на панел-дискусијата.

    На настанот дел од присутните споменаа и нарушување на коритото на реката Вардар, можност за проблеми при поплави, а се начна и прашањето дали постои стратегија за заштита на историските збирки и предмети во музеите во случај на елементарна непогода. Архитектите, новинари, урбанисти, разни активисти не го фаворизираа референдумот како решение за „Скопје 2014“. Повеќето се сложија дека пошироката јавност ги нема сите потребни критериуми за одлуки во врска со проектот. Туку, треба да отпочне и следува долгорочен процес, вклучувајќи ги и експертите од сите области, а со цел попрецизна дијагноза на сите проблеми и аспекти кои се вклучени во овој проект.

    Бојан Шашевски

  • PANEL:ÇFARË MË PAS ME “SHKUPI 2014″ – TË RRUHET, TË DISLOKOHET, TË RI VENDOSET, TË SHKATËRROHET?

    Nëse projekti “Shkupi 2014” ngel kështu siç është, dhe ndërtohet ajo që është planifikuar dhe që nuk është planifikuar, si do të duket jeta dhe funksionimi në Shkup?Pse shkatërrim i “Shkupi 2014” është i (pa) pranueshëm për arkitektët? Si të mbrohet, të rindërtohet ose të kompensohet shkatërrimi / dëmtimi i trashëgimisë arkitektonike? Çfarë do të ndodhë me idenë për dislokimin e “Shkupi 2014” në pjesë tjetër të qytetit, ose ri vendosja i tij? Çfarë do të ndodhë me projektin pas normalizimit të mundshëm juridik të vendit?

    Këto ishin një pjesë e pyetjeve kryesore gjatë panel diskutimit “Çfarë të bëhet me Shkupi 2014″, e organizuar nga organizata jo qeveritare “Sheshi Liria” (Plloshtad Slloboda). Paneli ishte mundësi të bisedohet nëpërmjet mendimeve të docent doktorit Ana Ivanovska – Deskova dhe profesorit Mirosllav Grçev nga Fakulteti Arkitektonik. Evenimenti paraqiste edhe një lloj të formimit të platformës së re, e cila do të inkurajojë publikun ekspert por edhe publikun më të gjerë për një proces të përgjithshëm, të mëtejmë më të guximshëm, për biseda më të hapura në lidhje me të ardhmen e këtij projekti. Gjithashtu, u prezantua edhe filmi i shkurtë “Si i gllabëroi Shkupi 2014, të mirat e përgjithshme”, që është rezultat i bashkëpunimit me fondacionin gjerman “Hajnrih Boll”.

    Qëndrimi i moderatorëve të “Sheshi Liria” (Plloshtad Slloboda), është se “Shkupi 2014” nuk është fotografi që zhvillohet për kryeqytetin, por e uzurpon procesin e planifikimit.

    Nga panel – diskutimi “Qytet për të gjithë:Çfarë të bëhet me Shkupi 2014”

    “Projekti i parasheh njerëzit si njësi masë gjatë planifikimit. Ai shkatërroi shumë hapësira publike dhe të gjelbra, udhë, arkada jo formale nëpër qytet.   “Shkupi 2014” paraqet kiç, politikisht është jo korrekt, i shëmtuar, financiarisht i pa arsyeshëm. Projekti nuk ndikon mirë mbi qytetarët, vetë përjetimin e tyre dhe përvojën ndaj qytetit” tha Ivana Dragshiq nga “Plloshtad Slloboda”.

    Profesroja Ivanovska – Deskova, theksoi se bëhet fjalë për projekt të komplikuar, i cili përfshin kategori të ndryshme të intervenimeve në hapësirë. Pajisje urbane dhe rrethoja, deri në skulptura të ndryshme, realizime arkitektonike, një pjesë në vende të planifikuara, një pjesë në lokacione të reja të cilat janë futur me një sërë ndërhyrje në planet urbanistike. Konsideron se është e rëndësishme të hapet çështja për “Shkupi 20014”, sepse, thotë ajo, kjo është me rëndësi për të gjithë ne, qyteti në të cilin jetojmë, për paratë e shpenzuara të qytetarëve, por edhe për atë që projekti i ka shkaktuar dëm të madh edhe profesionit arkitektonik.

    Ivanovska – Deskova është ithtarë e idesë të formohen grupe të ekspertëve, dhe rrënjësisht ti analizojnë të gjitha aspektet, dhe pastaj të vendosin në lidhje me hapat e mëtejshëm.

    “Është esenciale, përsëri të inkorporohet profesioni – historianë, historianë të artit, artistë, arkitektë, urbanistë etj. Të gjithë ata të cilët janë të prekur me këtë që është prodhuar në qytet. Me siguri duhet të jetë kjo ekspertizë e një ekipi më të gjerë, ose ekipeve për fusha të ndryshme, kompetentë të vendosin për “Shkupi 2014”. Nëse nuk ju besojmë ekipeve lokale, gjë të cilën e kuptuam vitet e fundit, atëherë duhet të ftohen edhe profesionistë të cilët e njohin Shkupin, ndoshta nga ish hapësirat e Jugosllavisë, ekipe ndërkombëtare. Ata kanë një perspektivë objektive dhe të gjithë nuk janë emocionalisht të prekur, respektivisht duhet pasur një distancë prej nga duhet parë i gjithë ky problem”, thotë Ivanovska – Deskova.

    Në lidhje me ri vendosjen ose dislokimin vetëm të qendrës, arkitektja nuk e sheh nevojën të kërkohet lokacion i ri, të prihet qendra e qytetit, por do të mund të transferohen institucionet shtetërore nga lokacionet ekzistuese.Për shkatërrimin – ky është një opsion ekstrem dhe nuk mund të vendoset nëpërmjet “pro” ose “kundër”, por, konsideron ajo, edhe për këtë nevojiten hulumtime dhe analiza të potencialit në lidhje me atë çfarë është ndërtuar.

    Për Mirosllav Grçev, nga ana tjetër, nuk ka dilema se duhet të rrënohet “Shkupi 2014”. Ai këtë projekt e quajti kulturocid. Thekson, është ndërtuat në mënyrë jashtë ligjore, mbrapa dyerve të mbyllura, pa transparencë ose çfarë do lloj dialogu me kastën për planifikim, arkitekturë ose ndërtimtari, por është ndërtuar nga pozita e forcës dhe fuqisë politike.

    “Këtu nuk bëhet fjalë për fakte urbanistike ose arkitektonike, por për krim shtetëror – juridik. Për dhunën mbi hapësirë, qytetarët, ligjet, rendin kushtetues, mbi ndjenjën për identitet, dinjitetin, dhe të mos them edhe dhunë mbi të gjithë habitusin profesional të strukturës arkitektonike, urbanistike dhe artistike”, tha Grçev.

    Sipas tij, rrënimi nuk është i vështirë, por vlerësimi dhe vetëdija e qytetarëve. Në mënyrë plotësuese, konsideron se vlera reale financiare e projektit është 60 dhe jo 600 – 700 milion. Problemi kryesor, përsëriti ai, është ajo se “është shkelur e gjithë ajo që lidhet me profesionin dhe shkencën”.

    “Dhe kjo ka ndodhur nga diletantë, nga laikë, me voluntarizëm të fuqishëm politik. Lokacionet e atyre godinave dhe përmendoreve, disa prej tyre janë shkarravitur personalisht me dorën e, siç thoshin në erën e Stalinit,  “hazjain” –  “pronarit”.Dhe kjo është bërë me kast, sikur ish kryeministri  vizaton në oborrin e tij, sikur është i tij personal, trashëgimi e tija. Për momentin, as profesionistët nuk kanë ç’të thonë. Ja të bëj antitezë… Çfarë ka tani profesioni, e matur, metodike, diskrete, madje dhe me pietet që të sigurohet objektivitet, tani të ftojmë edhe njerëz të tjerë të vlerësojnë – çfarë?!Dijen arkitektonike- urbanistike të Nikolla Gruevskit!?Ky në është fakt arkitektonik – urbanistik. Arkitektët dhe urbanistët nuk dihet ta bëjnë këtë.Sepse nuk është artefakt i asaj fushe”, thekson profesori.

    Në rastin e “Shkupi 2014”, konsideron si, bëhet fjalë për një “Magnum Krimen”. Kur të gjitha institucionet përfshirë edhe ato gjyqësore bëhen instrument për realizimin e atij pseudo Magnum krimen arkitektonik – urbanistik, atëherë të gjitha përmendoret bëhen vepra kriminele. Respektivisht, “është krim për të cilin nga fillimi deri në fund duhet të sillemi si ndaj një krimi”.Për profesorin shembujt e “Shkupi 2014” nuk janë shembuj për zgjidhje urbanistike dhe arkitektonike. Ato, thotë Grçev, nuk duhet as të kritikohen sipas logjikës së historisë së kritikës së artit, ose arkitekturës.

    “Gjatë procedurës janë shkelur një sërë të tjera, për tokën ndërtimore, për ujërat, njëkohësisht edhe norma kushtetuese sipas së cilave është formuar ky shtet dhe veçoria kulturore – maqedonase. Brenda janë edhe rregullat dhe standardet e profesioneve, të të gjithëve individualisht. Ka edhe krim të madh financiar. Kur do të kuptojmë se bëhet fjalë për një krim aq të madh, si duhet të reflektojmë ne?Si ndaj një fryti të një vepre kriminele. Nëse kapet ndonjë mjet i krimit – shkatërrohet. Nëse zbulohet kontrabandë me armë – armët prihen dhe shkrihen. Droga digjet, CD-të shtypen me buldozer, ndërsa ndërtimet informale prishen!Në shoqëritë e drejta, juridike, prishen. Në formacioni mafioze – shtetërore, legalizohen. Pse?Sepse e legalizon ai i cili e ka ndërtuar – krimineli që është në pushtet”, thotë Grpev, duke u pajtuar se qëndrimi i koleges Ivanovksa – Deskova është maksimalisht profesional, i kulturuar dhe i ndershëm, ndërsa “ai hedh dritë nga një pikë krejtësisht tjetër”.

    Arkitektët folën edhe për aspektin e trashëgimisë kulturore. Shumica u pajtuan se “Shkupi 2014”, paraqet edhe akt të shkatërrimit të trashëgimisë së vlefshme arkitekturore të shekullit 20. Në panel, ndër të tjerët, u përmendën objektet me fasada të reja të Petar Muliçkovski ( Qeveria) të autorit Sllavko Brezovski (Shtëpia e mallrave “NAMA”), gjithashtu edhe godina e botërisht të njohurit Milan Zllokoviq.

    “Godina e ish “Metropoll” është viktimë, ndërkaq duhet të jetë nën mbrojtjen e kategorisë zero.Mirëpo, pushteti shtetëror – mafioz, e hoqi nga mbrojtja. Do të thotë “lapsi shkruan, goma fshin, askujt mos i beso me verbim”, tha Grçev.

    Nga ky aspekt, nëse flasim për identitetin, konsideorn Ivanovska – Deskova, ai lidhet me rindërtimin e arkitekturës moderne, të modernes në shkallë të lartë, modernes të vonshme, pas tërmetit … Ajo plotësoi se edhe publiku ka një pjesë të fajit për gjithë këtë qo po ndodh, sepse: “askush nuk guxon ta vlerësojë atë që paraqet vlerë reale të qytetit”.

    “Disa ndoshta edhe aspak nuk do të jenë pjesë e këtij projekti, mirëpo do të dështojnë sepse ne aspak nuk i kemi vlerësuar dhe nuk kemi asnjë reagim për to. I tillë është edhe shembulli me shkollën “Johan Hajnrih Pestaloci” i cili është një objekt me vlerë të jashtëzakonshme por edhe shembuj të tjerë të cilat më kohë fitojnë  kulme prej llamarine, PVC dyer dhe dritare, ndryshime të tjera, gardhe dhe ndërrim të materialeve. Mirëpo, ato kanë qenë dhe akoma janë jashtë fokusit, sepse nuk janë pjesë e këtij projekti ndërsa nuk mendoj se janë më pak të vlefshme dhe më pak të rëndësishme”, tha ajo.

    Konservatorja Valentina Poceska, e cila u paraqit si e ftuar në panel, nëpërmjet një bisede të incizuar tha se trashëgimia kulturore nuk është diçka që është e vlefshme vetvetiu, por ajo që komunitetet e interesuara e konsiderojnë si vlerë. Nga mendimi i përgjithshëm për çfarë do lloj estetikë, sociologjike, psikologjike ose çfarë do lloj analizë, do të shohim se kjo nuk paraqet trashëgimi kulturore, por konsideron ajo, uzurpim dhe shkatërrim të hapësirës publike.

    “Kur merren vendime, me rëndësi është edhe zëri i palëve të interesuara. Në këtë rast duhet të dëgjohet zëri i shkupjanëve. Edhe pse, ka edhe ndikim emocional edhe mbi pjesën tjetër të shtetit. Sido qifte, duhet të konsultohet publiku, i cili është palë e interesuar në këtë proces. Nga ana tjetër, komuniteti profesional duhet të jetë faktori dominues dhe tu japë drejtim lëvizjeve të vendimeve. Shteti është vetëm moderator për kornizën ligjore dhe për krijimin e kushteve për vendime, të cilat do të bazoheshin mbi një konsensus të përgjithshëm”, tha Poceska.

    Edhe për gazetarin dhe aktivistin Petrit Saraçini në këtë proces, para së gjithash duhet të marrin pjesë ekspertët. Njerëzit qe planifikojnë hapësira publike, të përpiqen të ofrojnë zgjidhje. Gjithashtu, konsideron se duhet të kthehet atje ku është dashur të jetë në fillim dhe të zhvillohet – ne Kuvendin e Republikës së Maqedonisë, sepse, “Shumë nga këto përmendore janë vendosur në mënyrë ilegale dhe janë kontrabanduar nëpërmjet ligjeve”.

    “Sigurisht edhe qytetarët duhet të marrin pjesë dhe të propozojnë çfarë duhet të bëhet me këtë projekt. Por jo të pyeten për kot, por tu ofrohen opsione, që mund te imponojë edhe diskutim në drejtim të gjetjes së ideve të reja dhe origjinale të cilat në shikim të parë nuk u janë të dukshme as politikanëve as ekspertëve. Ky projekt është realizuar aq keq dhe prodhon etatizëm. Është burim i përjashtimit ideologjik, por edhe pothuajse përjashtimit mbi baza etnike, përpos atyre përmendoreve të shtuara. Përveç kësaj, pjesë e madhe e statujave në kontekstin dhe simbolikën e tyre bartin me vete dhunë. Keni vojvodë me hanxharë,  njerëz pushkët e të cilëve janë drejtuar në drejtim të rrugës dhe kalimtarëve. Etatizmi është paraqitur në kuptimin e asaj që këto statuja janë aq të mëdha dhe monumentale, në disproporcion me mjedisin në të cilin janë vendosur, saqë thjesht e bartin atë mesazhin e çdo regjimi – se pushteti ose shteti është shumë i fuqishëm, ndërsa njeriu është shumë i vogël, dhe prandaj duhet gjithë kohës, kokën ta mbajë përsipër që t’ia shohë fundin statujës. Shumë probleme ja projekti. Duhet të dekonstruktohet, të përpiqemi ta korrigjojmë atë që në shikim të parë duket si e pa korrigjueshme”, tha Saraqini.

    Moderatori dhe aktivisti Nikolla Naumovski, nga “Ploshtad Sloboda”, përmendi se, ende në mesin e qytetarëve të pranishme janë idetë që përsëri të ngjyroset në mënyrë të organizuar Porta “Makedonija” në shenjë proteste kundër projektit. Në ndër kohë, thotë ai, ka pasur ide edhe për godinën e VMRO – DPMNE- së, që të shndërrohet në konvikt për studentë, Muzeu i Luftës Maqedonase të bëhet shkollë ose kopsht…

    “Mendimi në lidhje me zgjidhjen e njësive të “Shkupi 2014″, na i lidh duart që ta zgjidhim projektin ashtu siç duhet, nga rrënja. Madje edhe kur ka ide të mira edhe kur në Shkup mungojnë konvikte për studentë. Edhe kur studentët do të ishin vendosur në godinë të bardhë dhe taze të rinovuar, dhe kur dëshironi “Revolucionin laraman” ta bëni atraksion turistik, megjithatë, kjo e zgjidh problemin për një nga dhjetë objektet e Shkupi 2014. Kjo jep zgjidhje për një përmendore, godinë, një shatërvan… Pyetja në lidhje me atë se çfarë duhet të ndodhë me përmendoret, nuk mund të zgjidhet me atë se cili person ku takon,  Car Samuili në Ohër, gjemixhinjtë  në Veles ose Todor Aleksandrov në Shtip.Disa prej këtyre përmendoreve nuk meritojnë as të shihen, të vendosen, dhe jo më të dominojnë në ndonjë qytet”, konsideron Naumovski.

    Ai përsëri iu kthye modelit të rrënimit, për të cilin thotë se është opsion i cili “ngre përpjetë flokët e secilit  nga ne, të paktën kështu ishte deri para disa kohe”.Thekson se partia qeveritare ka pasur fushatë kundër personave të cilët flasin përsëri për këtë temë. Respektivisht, se rrënimi vetvetiu është punë negative, ndërsa ndërtimi perceptohet si pozitiv. Por nuk duhet të harrojmë se “Shkupi 2014″ u ndërtua duke shkatërruar përmendore, parqe, sheshe, rrugë të mbyllura dhe arterie. Me :Shkupi 2014”, shkuan në pa kthim, drurë të shumtë dhe mbi 50 për qind e gjelbërimit në PUD “Ringu i vogël” (Mal ring). Së këndejmi, nëse rrënimi i Shkupi 2014 paraqet ndërtim të një qyteti të ri?, pyeti Naumovski gjatë panel diskutimit.

    Gjate këtij takimi, një pjesë e të pranishmëve përmendën edhe prishjen e shtratit të lumit Vardar, mundësi për probleme gjatë vërshimeve, ndërsa u bisedua edhe çështja në lidhje me atë nëse ekziston strategji për mbrojtjen e përmbledhjeve historike dhe sendeve në muzetë në rast të fatkeqësive elementare.Arkitektët, gazetarët, urbanistët, aktivistë të ndryshëm nuk e favorizuan referendumin si zgjidhje për “Shkupi 2014”. Shumica u pajtuan se publiku më i gjerë nuk i ka të gjitha kriteret e nevojshme për vendimmarrje në lidhje me projektin. Por, duhet të fillojë dhe të vijojë një proces i gjatë, me përfshirjen e ekspertëve të të gjitha fushave, me qëllim diagnostikimin më të saktë të të gjitha problemeve dhe aspekteve të cilat janë përfshirë në këtë projekt.

Bojan Shashevski